Политички цунами или празна пријетња: Шта доноси сједница у четвртак?

ПИШЕ: Перица Ђаковић

Да ли ће сједница подгоричког парламента у четвртак донијети нешто ново на политичкој сцени Црне Горе? Да ли ће то бити заокрет у понашању наших политичара, којима су они сами изгледа важнији од народа који их је бирао?

То би могло бити једно од кључних питања након свега што смо пратили протеклих дана – од препуцавања саопштењима, на која смо, морам признати, већ одавно огуглали, па до отвореног политичког пљувања и покушаја да се неки сами охрабре и оправдају своје потезе.

С друге стране, постоје и они који су ријешени да не дозволе покушај да град са највећим буџетом оде у принудну управу, а што је, по свему судећи, неко унапријед био испланирао.

Остаје да се прво, што би народ рекао, скочи па онда каже „хоп“, па је зато интересантно ко ће у четвртак рећи то фамозно „хоп“.

Наслушали смо се и начитали ових дана разноразних мишљења од, рекло би се, ситнијих политичких риба које су, изгледа, имале задатак својих ментора да преузму медијску борбу против прије свега ДНП-а и Милана Кнежевића. И то само зато што су одлучили да не дозволе увођење принудне управе у Подгорици, након што њихова кандидаткиња није добила зелено свјетло за мјесто предсједнице Скупштине од стране, прије свих, ПЕС-а, који је подржао господина Перића.

Та одлука изазвала је лавину оптужби да Кнежевић враћа ДПС на власт, па чак и апсурдне тврдње да је он „Милов човјек“ – човјека чији је систем хапсио и њега и његову мајку.

Што би народ рекао: „Да није истинито, било би жалосно“, поготово када му то спочитавају неки који су са њим и ДНП-ом били коалициони партнери. И не само они, већ и поједини бивши ДПС-овци који су се у међувремену „препаковали“ у ПЕС-овце.

Најугледнија међу њима, барем се тако до јуче мислило, јесте и бивша предсједница Скупштине Главног града, која је ничим изазвана ушла у унапријед изгубљену политичку преписку.

Али, што би рекао Балашевић: „Власт је власт, извин’те ме што псујем.“

Иза свега се, барем како многи тврде, крије обећани прелазак на мјесто потпредсједнице у Спајићевој влади.

Ајде што је она „морала“ да испали рафалну паљбу, него не знам шта би младом СНП-овом посланику да се и он, ничим изазван, умијеша у политичко блато.

Питање је само ко му је дао тај задатак, а таман сам помислио да је један од ријетких који има свој, а не партијски став.

Чудно је да се до сада није огласио нико од великих политичких играча, односно лидера парламентарне већине, која се очигледно нашла затечена одлуком малог Преокрета да предложи свог лидера Перића за првог човјека Скупштине – послије државног парламента најзначајнијег представничког дома у земљи, који располаже и највећим буџетом, од чак 165 милиона евра, што је и те како озбиљан залогај у предизборној години.

И сви су опет гракнули по оној реченици из бајке: „Ко се боји вука још?“.

Само што то можда јесте палило до јуче код обичног народа, али данас све мање.

Народ, а посебно пензионери, прогледали су након рекордних повећања од 0,38 и 0,91 одсто, увидјевши да су обећања са билборда добрим дијелом изблиједјела.

И док су Влада и премијер били заузети унапријед договореним затварањем два нова поглавља на нашем путу ка Европској унији, путем којим ће вјероватно ускоро кренути многи млади људи, а не само они, јер се једно од управо затворених поглавља тиче управо те теме, траје политички удар на ДНП и Милана Кнежевића.

Оптужују га не само да је Вучићев играч, већ и да је „спавач ДПС-а“, како тврди и Срђан Перић.

Најгласнији у тој причи су, барем за сада, управо они који се од почетка крију као прави Милови спавачи, користећи стару тактику: „Да се Власи не досјете.“

Како год било, у четвртак би требало да добијемо одговоре на многа питања.

А уколико се заиста догоди политички земљотрес, остаје да видимо хоће ли изазвати и политички цунами који би могао захватити највећи дио Црне Горе.

До четвртка ипак има још времена.

Можда се јави још неко, можда чак и са самог политичког врха.

Ко зна чији су ту још умијешани прсти.