ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић
У времену када се прекрајају глобалне линије моћи, када више ништа није трајно осим интереса, српски народ мора да размишља дугорочно, државотворно и – изнад свега – јединствено. У таквом приступу, Србија није само једна од држава на Балкану, већ матица свих Срба, ослонац и природни центар окупљања свог народа, гдје год да живи.
Зато је важно разумјети поруке које долазе из самих Сједињених Америчких Држава, посебно од људи попут Рода Благојевића.
А, ко је Род Благојевић и зашто је његова ријеч важна?
Род Благојевић дефинитивно није било ко. Ријеч је о бившем гувернеру америчке савезне државе Илиноис, човјеку српског поријекла, који је годинама био дио политичког естаблишмента САД. Његово поријекло није небитно, наравно. Оно га чини једним од ријетких гласова унутар америчке политике који разумије српску позицију, не само као геополитичку тему, већ као историјску и идентитетску чињеницу.
Када такав човјек каже да је „развијање снажних односа са Србима на Балкану у националном интересу Сједињених Америчких Држава“, онда то није само дипломатска фраза реда ради. Ријеч је о јасном сигналу да унутар америчког система постоји свијест да су Срби били и остали природни савезници Америке – онда када се односи граде на узајамном поштовању.
Подсјећање на савезништво у оба свјетска рата, као и на операцију „Халијард“, коју је нагласио Милорад Додик, враћа нас на темеље тог односа. Срби су спасавали више од 500 америчких пилота, не питајући за цијену. То је историја коју ниједна политика не може избрисати – али је може игнорисати, као што је то чинила администрација Џоа Бајдена, а прије тога злогласног Била Клинтона, али и Буша млађег, Обаме...
Политика која је креирала и подржавала агресију НАТО 1999. године на СРЈ, која је стала иза једностраног проглашења наводне независности Косова и Метохије и која континуирано врши притисак на Србију и Републику Српску – не може се другачије назвати него антисрпском.
Дакле, то није питање емоције, већ искуства.
У таквим околностима, свака алтернатива која отвара простор за дијалог и уважавање – па и она која долази кроз политику Доналда Трампа – мора бити озбиљно размотрена.
Свакако да Трамп није идеалан савезник, али политика се не води идеалима, већ интересима. Његова администрација није носила историјски терет непријатељства према Србима, нити је била оптерећена идеолошким интервенционизмом који је карактерисао претходне структуре у његовој земљи.
Зато су важни сигнали попут доласка Трампа млађег у Бања Луку и његових разговора са политичким и привредним круговима Републике Српске. То су кораци ка изградњи нових односа, заснованих на принципима које је истакао Милорад Додик – слободи, праву народа да одлучује о себи и политици здравог разума.
У свему томе, улога Србије је кључна. Без јаке Србије нема ни снажног српског народа. Србија је та која мора да носи политичку, економску и дипломатску тежину, да штити интересе Срба у Црној Гори, Републици Српској и свуда гдје српски народ живи у значајнијем броју.
Зато је политика Александра Вучића од посебног значаја. У времену великих притисака, он води државу путем који није лак, али је једини могућ – путем балансирања, очувања мира и постепеног али јасно видљивог јачања позиције Србије.
Његов однос према Сједињеним Државама, укључујући и комуникацију са Доналдом Трампом, показује политичку зрелост. Више је него јасно да то није политика подаништва (како би неки скоројевићи да је представе), већ прагматизма и свијести да се у данашњем свијету мора разговарати са свима, али не одустајати од себе.
Србији су потребни пријатељи, али још више – поштовање. А поштовање се не добија слабошћу, већ снагом и досљедношћу.
Са таквом Србијом као матицом, идеја српског интегрализма добија реалну основу. Нема овдје позива на сукоб, већ на јединство – културно, економско и, у коначном, политичко.
Повезивање Србије, Републике Српске и српског народа у Црној Гори је питање будућности. А та будућност ће зависити од тога да ли ћемо знати да препознамо тренутке када се велики односи мијењају.
Управо ту се уклапа и ранији афирмативан однос Андрије Мандића према Трампу. Као лидер највеће српске странке у Црној Гори, он је препознао оно што многи нису – да политика није питање симпатија, већ процјене.
А процјена је јасна. У времену глобалних промјена, Срби морају бити мудри, стрпљиви и јединствени, ослоњени на своју матицу – Србију, и отворени према свим партнерима који су спремни да их чују.
Јер само тако можемо престати да будемо тема туђих политика – и постати творци сопствене судбине.
