Српски језик: Већина на попису, мањина у државној политици?
ПИШЕ: Драган Гаги Милићевић
Постоји једно једноставно правило демократије: држава је дужна да чује већину. Не мора увијек да јој удовољи, али нема право да се прави да већина не постоји.
У Црној Гори се, нажалост, управо то дешава када је ријеч о језику.
Најава министарке европских послова Маиде Горчевић да Европска унија формира посебан тим преводилаца за црногорски језик није сама по себи проблем. Проблем је што се истовремено упорно игнорише чињеница коју није објавио ни Београд, ни било која политичка странка, већ званична државна институција – МОНСТАТ.
Према коначним резултатима пописа становништва из 2023. године, 269.307 грађана, односно 43,18 одсто, изјаснило се да им је српски матерњи језик. Црногорски је као матерњи навело 215.299 грађана, односно 34,52 одсто. Још израженија је разлика код језика који се уобичајено говори – српским говори 43,52 одсто, а црногорским 36,23 одсто становништва.
Другим ријечима, српски није само најраспрострањенији језик у Црној Гори – он је језик којим говори највећи број њених грађана.
И шта је одговор државе?
Ништа.
Као да се попис никада није догодио.
Као да је воља скоро половине становништва статистичка грешка.
Као да демократија важи само онда када производи политички пожељне резултате.
Нико не тражи да се било коме забрани да говори црногорским језиком. Нико не спори право грађана да свој језик називају онако како желе. Али исто тако нико не може логично објаснити зашто држава одбија да отвори питање положаја српског језика, иако је управо он језик већине.
То више није лингвистичко питање.
То је питање демократије.
Какву поруку држава шаље својим грађанима?
Да њихов глас вриједи када треба платити порез.
Да њихов глас вриједи када треба изаћи на изборе.
Да њихов глас вриједи када треба пунити буџет.
Али да не вриједи када кажу којим језиком говоре.
Таква политика нема никакве везе са европским вриједностима на које се власт непрестано позива.
Европа почива на поштовању демократски исказане воље грађана, а не на игнорисању резултата државног пописа.
Посебно је занимљиво што се огромна енергија троши на формирање преводилачких тимова, симболичке пројекте и представљање Црне Горе у иностранству, док у сопственој држави изостаје спремност да се отвори разговор о чињеници да највећи број грађана говори српским језиком.
То није питање емоција.
То је питање политичке досљедности.
Ако је попис валидан за националну структуру, за број становника, за вјерску припадност и за све остале статистичке показатеље, онда мора бити валидан и за језик.
Не може се прихватити само онај дио резултата који одговара власти, а остатак гурнути под тепих.
Српски језик није језик мале групе људи.
Није језик политичке странке.
Није језик једне идеологије.
Он је, према званичним државним подацима, језик највећег броја грађана Црне Горе.
И управо зато све чешће се поставља питање: ако држава неће да уважава ни резултате сопственог пописа, шта је онда мјера демократије?
Ниједна озбиљна држава не може дугорочно градити институције на игнорисању већине.
Јер већина није опасност за демократију.
Игнорисање већине јесте.
