"БИСЕРИ ИЗ БАРКЕ": У сусрет шпицу туристичке сезоне - ископај, наплати, па бјежи
ПИШЕ: Томислав Т. Велички
Док веслам недалеко од обале, с погледом ка старом граду и мирисом рибе у мрежи, чује се у даљини трештање машине што буши асфалт. Туристи пристижу, носе кофере и наде у лијеп одмор, а ми их дочекујемо са раскопаним улицама, прашином и гужвом. Умјесто сувенира и осмјеха, прво што виде је багер. Добродошли у Бар, гдје се сезона и грађевински радови увијек поклопе као да је тако Бог наредио.
Кажу да је све спремно. Јесте, ако се под спремним мисли на то да нема гдје да се паркираш, а ако се негдје и угураш, одмах ти прилети инспектор или неко налик на инспектора и тражи да платиш. Рачун не добијеш, објашњење још мање. Примједбе туриста већ стижу, људи се жале да је наплата сумњива, да се све одвија мимо закона, а атмосфера личи на "снађи се па живи".
У Сутомору, гдје би требало да сија туристичко срце Општине Бар, ситуација је стандардна. Пуно људи, мало улагања. Ту се пуни каса општине, а понекад и државе, али улице кроз центар дочекале су туристе раскопане. у Спичанском пољу шетају свиње (након чувених крава и коња), каблови висе, а обала под ногама пуца од нехата. Ипак, ако је за утјеху, ту је чувени комплекс Маљевик. Сви хотели на том терену, бар на папиру, крцати су. Туристи им само још недостају. И багери. И зграде. Јер, још мало ће двије деценије откад је склопљен до тада најскупљи уговор о изградњи туристичког комплекса на нашој обали, на лицу мјеста нема чак ни забоден ашов. Општина је, наравно, свој дио узела. Земљиште је уновчено, комуналије наплаћене, папири одавно завршени. Само што од пројекта остала није ни макета. На том мјесту можете шетати кроз обећања и маштати о хотелима као што се некад маштало о фабрикама.
Цијене, како коме и гдје, али сладолед за два и по евра је већ нормална ствар. Једна кугла. Није у питању сладолед од сафира, него обичан, из замрзивача. Али атмосфера је таква да се све може, све пролази. Неко плаћа, неко клима главом, а неко умукне и оде.
Руских туриста све мање. Били су најплатежнији, долазили редовно, лијепо се понашали и остављали новац. Сад их готово нема. Разлог су санкције, али не само санкције. Проблем је и однос који им је овдје поклоњен, хладноћа која им је указана. Умијемо ми да се одрекнемо пријатеља брже него што се окрене роштиљ. И онда се чудимо што нико неће да дође.
Бар, упркос свему, и даље има госте. Море је лијепо, сунце не кошта, а народ је углавном срдачан. Али туристе не држе само природне љепоте. Треба им ред, поштовање, осјећај да су добродошли, а не да их неко гледа као кесу новца која мора да се испразни до посљедњег цента. Кад једном оду с осјећајем да су преварени или игнорисани, тешко ће се вратити.
Из своје барке, са књигом у крилу и погледом на град који волим али га не браним, размишљам о свему овоме и питам се има ли краја оваквој импровизацији. Туризам није ствар случаја, него труда. Није само сезона, него план. А ми планирамо отприлике као што се лови на варалицу. Бациш па шта буде.
Ваш вјерни веслач
