ПИШЕ: Јован Пламенац
Црногорски комунисти у демократском дресу ових дана интензивно манифестују своју стару навику, штовише стечено право, да бију свезаног. У изјавама двојице владика уочили су опасност за своју бруталном силом успостављену партијску истину и сунули су као стршљени којима је повријеђено гнијездо
Почело је тако што је 3. маја архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Јоаникије у бесједи приликом богослужења којим је началствовао у новој цркви Преображења Господњег у селу Разбој код Српца, у Лијевче Пољу у Републици Српској, поменувши Тринаестојулски устанак црногорског народа, рекао: „…главне личности тог устанка су били људи које данас овдје помињемо. Наравно, официри краљевске Југословенске војске у отаџбини, а истакнута личност међу њима по своме јунаштву и по непобједивом карактеру био је Павле Ђуришић кога помињемо као првог…“
У страху од комуниста, чије злочине је црногорски народ већ био окусио, у мају 1945. године митрополит Јоаникије Липовац се са више десетина свештеника, народом и припадницима Југословенске војске у отаџбини у збјегу упутио ка Словенији. Намјеравали су да се предају енглеској војсци у Аустрији. Према свједочењима, митрополит Јоаникије је управо у Разбоју одслужио своју посљедњу Литургију. Њега су комунисти ухватили у Словенији и, без суђења, убили у Букуљи, код Аранђеловца, 17. јуна 1945. године. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве канонизовао га је 1999. године и уписао у Диптих светих као Светог свештеномученика Јоаникија Црногорског.
Литургија у Разбоју 3. јуна одслужена је у склопу обиљежавања осамдесете годишњице страдања црногорског народа у збјегу. Претходног дана, 2. јуна, митрополит Јоаникије одслужио је Литургију и помен жртвама рата у западној Славонији 1991-1995. у храму Светог великомученика Димитрија у Окучанима и на брду Шибови изнад Бањалуке помен војницима Југословенске војске у Отаџбини, углавном из Црне Горе и Херцеговине, које су, након што су их заробили, побили комунисти.
У Недјељу Свих светих, 15. јуна, архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Јоаникије, уз саслужење митрополита будимљанско-никшићког Методија и епископâ пакрачко-славонског Јована и буеносајреског и јужно-централноамеричког и администратора Митрополије загребачко-љубљанске Кирила, одслужио је Литургију у храму Светих Кирила и Методија у Љубљани. Овом литургијском сабрању присуствовали су предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић, потпредсједник Владе Црне Горе Будимир Алексић, министар Славен Радуновић, Дејан Ђуровић и још неколико посланика Скупштине Црне Горе, словеначки званичници, потомци убијених… Литургију је преносио Први програм Телевизије Словенија.
Након Литургије, у Парку сјећања у Камнишкој Бистрици, испред Спомен-капеле посвећене свештеномученику Јоаникију и са њим пострадалим свештеномученицима и мученицима, четворица епископа одслужили су парастос.
Претходног дана, у суботу 14. јуна, у препуној сали овдашњег парохијског дома представљене су двије тек објављене књиге: зборник текстова са научног скупа „Страдални пут – од Везировог до Зиданог моста“ који је издала Митрополија црногорско-приморска и „Каиновски злочин – од Везировог до Зиданог моста“ протојереја-ставрофора Велибора Џомића коју је издала Црквена општина Љубљана. Научним скупом „Страдални пут – од Везировог до Зиданог моста“ који је одржан у Подгорици 10. децембра 2024. године у ствари је и започето обиљежавање осамдесете годишњице страдања црногорског народа од комуниста у прољеће 1945. године.
Удружење „Открићемо истину – Душан Никлановић“ из Будве, са протојејем Предрагом Шћепановићем, сваке године организује одлазак у Камнишку Бистрицу, гдје је само у једној од више гробница затрпано око 3.500 комунистичких жртава које су у збијегу из Црне Горе покушали да спас нађу код енглеске војске у Аустрији. Један дио њих докопао се Аустрије, али Енглези су их вратили џелатима. Удружење је овдје подигло спомен-капелу посвећену Светом свештеномученику Јоаникију Црногорском и са њим пострадалим свештеномученицима и мученицима, коју су 13. јуна 2015. године освештали митрополит Амфилохије и тадашњи мирополит загребачко-љубљански, садашњи патријарх српски, Порфирије.
Први парастос у Камнишкој Бистрици одслужили су 2006. године митрополит Амфилохије и тада епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
Удружење „Открићемо истину – Душан Никлановић“ до данас је сабрало 5.224 имена убијених у црногорском збјегу 1945. године, док су Тадија Бошковић и Милош Војиновић дошли до око 12.000 имена која су објавили у књизи „Одступница – зли плодови титоистичког братоубилаштва“.
Провале гњева
Бесједа митрополита Јоаникија у Разбоју 3. маја у којој је поменуо Павла Ђуришића у Црној Гори је изазвала провалу гњева: у мејнстрим медијима, невладиним организацијама, политичким партијама… Недјељу дана потом, 20. маја, директорице Акције за људска права, Центра за женска права, Центра за грађанско образовање и Центра за демократију и људска права: Теа Горјанц Прелевић, Маја Раичевић, Далиборка Уљаревић и Невенка Вуксановић поднијеле су тужбу против митрополита Јоаникија. Придружили су им се извршни директор Антифашиста Цетиња Филип Кузман, Милица Ковачевић из Центра за демократску транзицију и предсједник Удружења професора историје Милош Вуксановић. Тужилаштво је оцијенило да у Митрополитовој бесједи нема елемената кривичног дјела.
Нови пљусак ове црногорске варијанте антифашизма грунуо је након бесједе архиепископа и митрополита будимљанско-никшићког Методија у манастиру Подмалинско на Задушнице, 7. јуна. Он је након Литургији одслужио парастос убијеним припадницима Прве и Друге дурмиторске четничке бригаде, те генералу Драгољубу Михаиловићу и другим пострадалим припадницима Југословенске војске у отаџбини.
Из Митрополитове подуже бесједе таргетиране су, и обрађене, његове ријечи да од Другог свјетског рата „царује та титоистичко-усташка коалиција која гази и убија и највећи геноцид прави над српским народом“ и да су Драгољуб Михаиловић, Павле Ђуришић и други са њима „први герилци у поробљеној Европи. Први је Драгољуб против фашиста и нациста устао, послије су лажима запретане све те истине о њима и њиховом животу, подвигу, њиховој трагедији, драми кроз коју су пролазили, а заједно с њима цјелокупни наш народ.“ У Вишем државном тужилаштву у Бијелом Пољу формиран је предмет поводом ових јавно изречених ријечи митрополита Методија.
Раскошни злочин
Ставови митрополитâ Јоаникија и Методија о младом школованом официру Павлу Ђуришићу, који је почетком инвазије наци-фашистичке коалиције на Југославију у априлу 1941. године унапријеђен у чин капетана прве класе, и уопште Југословенској војсци у отаџбини под вођством ђенерала Драгољуба Михаиловића, на организам црногорског комунистичког идеолошког насљеђа били су као да су дотакли легло стршљена. Управо као и својевремно ставови митрополита Амфилохија када је Црном Гором служио опијела и парастосе над многим јамама у које су комунисти побацали своје жртве, своје сународнике, не ријетко и рођаке, које су означили својим идеолошким противницима.
Комунисти, углавном млади људи надојени богоборном идеологијом, увјерени у своју визију бољег друштва, убијали су уз пријека суђења, која су у ствари била саставни дио егзекуција, њихов уводни дио, или пак и без тог беспотребног труда. Касније, када су мало сазрели, ове злочине означили су као „лијеве грешке“. Према њима су се понијели као према грешкицама несташне младости, своје младости, и за њих нико није одговарао. Тиме што су рекли да су то биле „лијеве грешке“ скинули су са себе одговорност. Вјероватно су мислили и да су на тај начин опрали своју савјест.
Убијали су током читавог рата, особито раскошно недуго по његовом почетку и непосредно пред и након његовог завршетка.
Након што су Њемци раскинули споразум о ненападању који су потписали са Совјетима 23. августа 1939. године у Москви (Молотов – Рибентроп пакт), тако што су 22. јуна 1941. године започели напад на Совјетски Савез, операцију Барбароса, највећу копнену инвазију у историји човјечанства, и ‘тићима бољшевика у Југославији Хитлерови нацисти престали су бити пријатељи. Међутим, већ након неколико мјесеци, Комунистичка партија Југославије и њено црногорско руководство процјењују да рат неће дуго трајати и прихватају доктрину да је куцнуо час обрачуна са унутрашњим, класним непријатељем, да је дошао погодан тренутак да уђу у борбу за власт и да се не треба исцрпљивати у борби са окупатором.
Црногорски комунисти су обрачун са „класним непријатељем“ започели у децембру 1941. године. Својим непријатељима, и самим тим легитимним жртвама, означили су угледне људе: племенске прваке, свештенике, трговце, виђене домаћине… које су прогласили „издајницима“, „кулацима“, „непријатељима револуције“. Тако су комунисти у Црној Гори постали далеко суровији непријатељ свог народа него што је то био италијански окупатор и већина свештеника, па и митрополит Јоаникије, окренула се националистичким снагама које су, пред комунистичким злочинима, ради опстанка народа, како физичког тако и духовног, спас потражили код Италијана.
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је у извјештају Светом архијерејском синоду СПЦ 1. фебруара 1944. године написао: „Комунизам је овамо нанио велика зла народу. Љуте ране на нашем националном организму једнако крваре… Црква је жестоко страдала. Седамнаест браће наше свештеника убијено је. Цркве, молитвени домови, похарани, многи манастири порушени и попаљени…“
Засигурно, митрополит Јоаникије није ни слутио да ће злочини црногорских комуниста тек узврхунити – и то по окончању рата. У рату и одмах након њега убијено је 98 свештеника Митрополије црногорско-приморске. То је било 44 одсто од укупног броја православног свештенства у Црној Гори. Један мали број свештеника убили су Њемци и Италијани. Остале – комунисти. Међу њима, видјели смо, и самог митрополита Јоаникија.
Пресвлачење дреса
Након скоро пет деценија једнопартијске владавине Комунистичке партије, односно Савеза комуниста Југославије, у Црној Гори вишестраначје је поново уведено 1990. године. Први вишестраначки избори након Другог свјетског рата одржани су у децембру 1990. Побиједио је Савез комуниста Црне Горе, који је јуна наредне године промијенио име у Демократска партија социјалиста и под тим називом остао до данас.
Ово пресвлачење дреса није суштински промијенило идеолошку природу црногорског друштва. Остала је иста сцена, исти актери, само је промијењена гардероба. Црногорско друштво наставило је и након преименовања комунизма у демократију да обитава у идеолошком врједносном систему чије је успостављање започело злочинима „класне борбе“, револуције, током Другог свјетског рата и бурно настављене по његовом окончању. Свако идеолошко иступање које одступа од њиховог и дан-данас им је „повампирење поражених снага“: што четничких, што великосрпских, углавном смијешаних.
Није им требало пуно времена да након што су, на кварно, бруталном отимачином, зајахали Југославијом, свикну да туку кога су свезали и још му ставили љепљиву траку преко уста. Бруталном су силом успоставили своју партијску истину: у науци, школству, култури, медијима… и кога год би својим оком жбира запазили да није у тој истини био им је непријатељ којег је, по природи ствари, требало елиминисати. Тим духом и данас живе.
Јесте данас и Црној Гори друштво умногоме другачије уређено него онда, али они су у духу исти. Комунизам је исте духовне основе и у природном јединству са глобалним лијевим либерализмом. Отресли су се прокаженог имена, али су остали у његовом идеолошком врједносном систему који се без проблема уклопио у нове друштвене токове. У Црној Гори држе новац, тајну полицију (поприлично и јавну), господари су криминала. У тужилаштву су, судству, науци, школству, медијима… Чак и не када се одвеже свезани, него само ако одлијепи траку са уста и зуцне истину која није њихова, ево их као стршљени у чије гнијездо је дирнуо идеолошки непријатељ. Као ово сада у вези обиљежавања 80 година од њиховог злочина над црногорским народом. Они су успоставили истину и свако, па и мало искакање из ње је ревизионизам који мора бити спријечен.
„Лажеш као Лондон“
Син познатог историчара, партизана, Тоне Ференца, Митја, такође историчар, од 2000. године истражује масовне гробове које су по Словенији посијали комунисти након Другог свјетског рата. Он је био члан „Комисије за решавање питања прикривених гробница“ у Словенији, коју је основала словеначка Влада. Ова комисија документовала је скоро 600 масовних гробница и свој извјештај предала је Влади 2009. године. Међу њима су и гробнице народа из Црне Горе. Овај народ нијесу побили ни Словенци ни Хрвати. Побили су их, бруталним егзекуцијама, црногорски партизани.
Митрополит Јоаникије је позвао на пописивање и научно истраживање свих злочина у Југославији у Другом свјетском рату и након њега. Међутим, видјели смо како су у Црној Гори стршљени излетјели из својих демократских јазбина. Они су одавно ријешили ово питање и њега се не смије посумњати.
Навикли су на истине као оне у Другом свјетском рату које је у Југословенском одсјеку Дирекције за специјалне операције у Каиру, на основу извјештаја официрâ за везу које су у Михаиловићев и Брозов штаб слали Енглези и Американци, обрађивао комуниста Џејмс Клугман. Тако је извјештај енглеског официра за везу у Михаиловићевом штабу Бејлија о спектакуларном освајању Пријепоља у ноћи 11. септембра 1943. године на Би-Би-Сију објављен као вијест да су „партизани отели Пријепоље од Њемаца“. Извјештај бригадира Армстронга, шефа британске мисије у Михаиловићевом штабу, о рушењу пет мостова на подручју Мокре горе, освајању Вишеграда под командом мајора Захарија Остојића у ноћи 4. октобра 1943. године и рушењу вишеградског жељезничког моста под који је експлозив поставио мајор Арчи Џек из британске мисије, на Би-Би-Сију је објављен као дјело Титових партизана. Тако је било и са извјештајем о Остојићевом освајању Рогатице, а нешто касније и освајању Лазаревца и других насеља у Србији… Отуда се дуго у српском народу задржала изрека: „Лажеш као Лондон“. Међутим, Би-Би-Си је објављивао оно што је добијао из Каира.
Управо за њих Европска унија нема алтернативу. А Европска унија и њима као свима другима као један од главних услова за пријем поставља отварање архива тајних служби.
У Црној Гори се управо води судски поступак против бившег директора Агенције за националну безбједност Дејана Перуничића. Више свједока-оштећених тражило је отварање архива тајних служби. Врховни суд не допушта. Кад-тад, они ће бити доступни јавности. И биће интересантно видјети како су то комунисти крајем рата и након њега отели власт у Југославији. У Црној Гори ће посебно бити интересантно како су Црногорци који се изјашњавају као национални Срби са око 95 одсто прије рата на првом послијератном попису становништва 16. марта 1948. године спали на 1,78 и како је број националних Црногораца нарастао од 0.00 одсто прије рата до 90.67 одсто након рата. Такође, биће интересантно видјети како су осниване црногорске националне институције, од Дукљанске академије наука и умјетности и Црногорске православне цркве до Факултета за црногорски језик. Посебно ће бити интересантно видјети како је Црна Гора одвојена од Србије референдумом 2006. године.
Истине црногорских демократа, нациста, либерала, капиталиста и ко би похватао којих све идеолошких и друштвених манифестација, а у суштини Брозових комуниста, биће и те како видљиве када буду отворени архиви црногорских тајних служби.
(Печат)
