Заборављена страница српске историје: Бој Немањића у Херцеговини

У нашој историји постоји много догађаја о којима се мало зна или се не зна ништа. У школама се све мање и мање говори чак и о династији Немањића јер свако њихово помињање изазива нелагоду наших “западних партнера” јер наше комшије свако помињање династије Немањић доживљају као империјалну и експанзионистичку србску политику! Нарочито сада када је Црна Гора стекла независност и постала Монтенегро династија Немањић се у монтенегринерским круговима доживљава као окупаторска иако се родоначелник династије родио на простору данашње Подгорице, док се друге династије, пре Немањића, и не спомињу или се апсолутно негирају.

Тешко је Незнање а зашто  је тако а не би требало заслужује изузетну опрезност јер се ради о два иста народа. Али фалсификовање историје је још теже!
Један догађај који се ретко помиње или се о њему ништа не зна је и Бој на Гатачком Пољу између Стефана Уроша I и његовог сина Драгутина.

Стефан Урош I Немањић, рођен око 1223 умро је 1-ог маја 1277, мада има и претпоставки да је живео све до 1280 године, познатији као Урош Велики, био је српски краљ од 1243. до 1276. године. Урош је био син краља Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, унуке млетачкогдужда Енрика Дандола. Сматра се за једног од најважнијих српских владара 13. века, а стари српски извори помињу га и под надимком Храпави, што би се односило на промукао или храпав глас.

Између краља Уроша I и његовог сина Драгутина 1276 године дошло је до отвореног сукоба на Гатачком пољу.

Ова битка као да је заборављена у нашем народу и историографији. Можда због тога јер је са обе стране била српска војска, додуше једна потпомогнута са делом угарске војске. У самом Гатачком пољу нема никаквог обележја да се битка ту одиграла.

О околностима зашто је дошло до ове битке има пуно података. Један од извора који је остављен потиче од светог Данилa II.

Свети Данило II или Данило Пећки (око 1270. — 19. децембар 1337), хришћански је светитељ, био је 11. архиепископ српски од 1324. до 1337. Написао је шест житија а најинтересантнија су житије краљице Јелене (Анжујске), житије краља Драгутина и житије краља Милутина.

Од 1241/1242. до 1276. године Србијом је владао Стефан Урош I Немањић, познат и као Урош Велики. Урош је Србију економски оснажио и припремио за касније ослобођење територија које су биле под византијском окупацијом.
Марио Орбин пише:

"И тако, благодарећи многим рудницима које му ови отворише, порасте веома његово благо и постаде врло богат. Ово нису умели његови претходници, па су живели припросто, не бринући се за сакупљање блага и стицање новца".

Био је ожењен Јеленом Анђел у народу позната под именом Анжујска, са којом је имао три сина и две кћери. У нашем народу остали су запамћени Драгутин и Милутин, који су касније и постали краљеви.

Драгутин је био најстарији син краља Уроша I и краљице Јелене Анжујске. Још на рођењу је одређен да свога оца наследи на престолу. Када је Драгутин одрастао, краљ Урош I је упорно избегавао да свог сина призна за "млађег краља" и додели му посебну област на управу.

Крајем 1267. или почетком 1268. године, краљ Урош I је узео Угарима Мачванску бановину. Угарски краљ послао је војску. Тада је Урош I поражен у бици (1268. године), заробљен и присиљен на склапање мира. Мир је учвршћен браком његовог сина Драгутина и угарске принцезе Катарине (Кателина).

Још пре овог рата, а по обичају, краљ Урош је требао да да Драгутину удео у вршењу власти. О овоме, Данило II каже: 

"Када је прошло извесно време, и када је дорастао овај блажени до младићког узраста, хтели су његови родитељи да се по закону ожени, и узевши кћер од царскога племена угарскога народа, заручише му благочастиву жену, звану Кателину. А отац његов, краљ Урош, обећа му дати краљевство, и са великим обећањем изрече да неће прекршити свога обећања, но да ће га учинити краљем у отачаству своме, у српској земљи, и да ће му за живота свога даровати свој престо. Такође, и свату своме краљу угарскоме обећа се говорећи му: Хоћу да даш кћер твоју за мога сина, јер ће у великој части и хвали ићи ка царском престолу и бесценом бисеру. Јер, ево ћу учинити да син мој буде самодржавни краљ свој српској и поморској земљи" .

Како од обећања није било ништа Драгутин је показивао велике знаке нестрпљења, подсећајући оца на дато обећање.

 Данилo II каже: 

 "Када родитељ није хтeо да испуни оно што му је рекао, и вид‌евши се овај богољубиви у великој тузи и жалости, да нема ниједнога од‌ељенога дела од свога отачаства, гд‌е би засебно пребивао, а уз то слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста краља Угарскога, који вид‌е да му родитељ његов не да што му обећа, павши на кољена, поче се молити родитељу своме говорећи: Господару мој, колико слугу твојих живе у сваком изобиљу, а ја, љубљени син твој, без твога сам милостивога милосрђа. Имајући ме као богатство душе у мојој младости, и увек веселећи се због мене, лишаваш ме земаљскога богатства, жалостећи ме. Можеш учинити милост твоме чеду колико хоћеш. Учини да нисам лишен Богом дароване ти државе, нека буде истинита реч уста твојих, колико си обећао мени љубљеноме сину твоме..." .

Урош се није много обазирао на Драгутинове молбе, непрестано одбијајући да дели државу.

Пошто је поново био одбијен, Драгутин је одлучио да више не моли, већ да силом узме оно што му је обећано: "уставши са некима својим му људима, оде тасту своме краљу угарскоме, и јави му своју жалост, што му се догоди од родитеља свога. И ражалости се веома његов таст због невоље која му се догодила, и свесрдно се заузе,.." (Данило Други).

На челу јаке војске Драгутин се упутио у Србију да затражи круну. 

"И тако, узевши велику силу народа угарскога и куманског, и пође брзо, водећи са собом велику победу", (Данило Други).

Биограф наводи како је Драгутин након доласка у Србију поново покушао да од Уроша на миран начин добије део државе на управу: 

 "Господару мој и оче, дај ми, чеду своме, достојни део имања твога", (Данило Други).

Дубоко разочаран у свему овоме и решен да и даље не попушта, а осећајући да неће имати довољно снаге да се супротстави војсци коју је против њега покренуо син Драгутин, краљ Урош се повукао у Хум са преосталим својим присталицама, нешто војске и патријархом Јанићијем.

Пошто је Урош I тада боравио на Хуму, Драгутин се са војском упутио у Херцеговину. Урош I га је са малобројном војском дочекао на Гатачком пољу.

Између оца и сина дошло је до оружаног сукоба 1276. У којој је Стефан Урош I био поражен. Разочаран и резигниран, краљ Урош се повукао дубље у Хум. Драгутин га није даље гонио. Његов пораз је био тако потпун да он више није представљао опасност, па се одмах након пораза повукао у Захумље, гд‌е се замонашио под именом монах Симон.

"Јер овај благочастиви краљ Урош, вид‌евши се лишен царскога престола, уставши оде у крај хумске земље, и тамо и доврши живот", (Данило Други).

Ускоро је и умро, а као вероватни датум његове смрти спомиње се 1. мај 1277. године.

 О томе Данило II каже: 

"И пошто је била међу њима велика борба у земљи званој Гацко, син одоле своме родитељу, и узе престо његов силом. И када је сео краљевати на престолу оца свога у српској земљи, назва се благочастиви и христољубиви и самодржавни све српске и поморске и подунавске и сремске земље краљ Стефан".

Збацивање оца са престола оставиће на Драгутина велике трагове а грижа савест изгледа да га је мучила до краја живота. Јер, како Данило II наводи, у Светом писму је записано: 

"Поштуј родитеље равно са Богом”.

Мучен савешћу Драгутин је власт поделио с мајком и млађим братом.

Зна се да је краљица Јелена Aмжујска дошла код Драгутина и дала му благослов, а заузврат он је њој одвојио поседе у приморју, од Дубровника до Скадра, као и области горњег Лима (Плав) и горњег Ибра (замак Брњци), као и Требиње гд‌е је она једно време живела.

Тако је Херцеговина потпала под суверену власт царице Јелене Анжујске.

Приредио: Игор Ремс