Бањска, дакако, није заборављена. Коначно је неко јавно изговорио оно што народ осећа.
Наиме, урадио је то, пре непуну седмицу, током телевизијског гостовања, Драгослав Бокан, српски режисер, књижевник, колумниста, публициста, бивши политичар и ратни командант. Урадио је нешто што су многи у Србији и Републици Српској и Црној Гори дуго чекали — проговорио је о Бањској без страха, без калкулације и без потребе да се правда онима који већ годинама српски народ посматрају искључиво кроз оптужбе.
Говорио је о страдалим врлим српским младићима као о људима који су припадали свом народу и који су своје младе и обећавајуће животе положили у времену тешког притиска над Србима на Косову и Метохији. Говорио је о атмосфери у којој се српски народ годинама гура у ћошак, док се сваки покушај отпора унапред проглашава злом.
И што је многима (великој већини људи у свим српским земљама) до краја напунило срца— Бокан је Милана Радоичића назвао српским јунаком.
Те речи, дилеме нема, нису изговорене случајно нити површно. Изговорене су у тренутку када већина бира тишину. Када многи добро пазе да не кажу нешто што би могло нарушити политички комфор или медијску подобност.
Али, истинољубиви родољуб Бокан није говорио језиком страха. Уосталом, таквог смо га и навикли.
Подсетио је, ко је имао капацитета да схвати, да је Милан Радоичић човек који је давно могао да живи мирно, далеко од Косова и Метохије, далеко од сваке опасности и неизвесности. Као озбиљан привредник и послован човек, који је озбиљан капитал стекао много пре бављења политиком и било чиме што име везе са окупираним српским Косметом, могао је да изабере живот у било ком делу света. Уместо тога, остао је уз свој народ, уз своју Косовску Митровицу и уз Косово и Метохију.
И управо ту огромна већина Срба види суштину његове лојалности — у чињеници да није окренуо леђа своме народу онда када је било најтеже.
Зато се у делу српске јавности Бањска не доживљава само као безбедносни догађај, већ и као трагичан симбол времена у ком Срби на Косову и Метохији живе под сталним притиском, страхом и неизвесношћу.
Истински хероји - Стефан Недељковић, Бојан Мијаиловић и Игор Миленковић за многе су постали симбол те жртве. Не као безлична имена из саопштења, већ као српски младићи чије породице и народ носе терет њиховог јуначког страдања.
Посебну горчину изазвале су и идиотске пресуде за Бањску Србима пред окупационим институцијама у Приштини, које су у функцији политичког и институционалног притиска на српски народ на Косову и Метохији.
Зато је важно што је Бокан говорио. Јер је подсетио да Срби имају право на своје памћење, на своје тумачење страдања и на достојанство својих мртвих.
А народ који заборави своје страдалнике — временом заборави и самога себе.
Бокан је отворио причу о суштини Бањске. О истини. На свима који нису имали петљу да о томе на исти или сличан начин говоре (а идентично мисле), сада је да наставе. Бокан неће стати. А неће ни они који знају колико жртву подноси МИЛАН!
Родила мајка (Драгица) - јунака!!!
М. Бекин
--200x200-rez.jpg)
