ПИШЕ: Протојереј Јован Пламенац
Од древне цркве у Џиџарину, близу зидина Старог града Бара, мало је остало „на ногама“.
Извјесно је да је топоним Џиџарин изведен из старог народног појма џиџа, што значи украс. Наставак „арин“ у топонимима обично значи „мјесто“. Дакле – Украшено мјесто.
Читав Џиџарин је маслињак. Украшен је мноштвом маслина. Али, његов основни и најупечатљиви украс је древна мала једнобродна црква изграђена – судећи по дијелу зида који није порушен – безмало савршено посложеним тесаником, о којој је у народу сачувано предање да је посвећена Светом Ђорђу.
У познатим изворима, као ни и народном предању, нема помена када је у овој цркви посљедњи пут ослужена Света литургија. Засигурно, није након што је Бар потпао под турску власт 1571. године.
Земља на којој је црква Светог Ђорђа у Џиџарину доспјела је у власништво Петра Пека Шоћа, једног од најугледнијих Барана, једног од оних његових житеље на којима град стоји као на стубовима. Пеко је био изванредан познавалац прошлости Бара, не само историјских догађаја него и људских судбина, великан чија је љубав према људима богато плодила узношењем доброг у њима, што је био рецепт култног барског суживота народа три вјере којем је он био свим својим бићем посвећен. Био је први предсједник Одбора за градњу Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.
Пред своје упокојење 2022. године, Пеко је од свог имања у Џиџарину издвојио дио на којем је црква Светог Ђорђа и поклонио га Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве.
На Ђурђевдан ове године на рушевини цркве у Џиџарину одслужена је Литургија и обиљежена је храмовна слава приношењем славског колача и жита.
