БЕСМРТНИ
(Дарку Вујошевићу)
Јечала су мукло манастирска звона,
Новопредстављеног свеца прослављала,
На трен од вјечности, сва је васиона
Пред човјеком већим од ње саме стала.
Таман се обале бјеше докопао,
Грч му се одлучни разлио по лицу,
Кад је у вртлогу Јану угледао,
Гдје отима мраку своју дјевојчицу.
Није запливао, него полетио,
Анђео не плива, но Боголик лети,
Ни трен маловјерни није изгубио,
Дивно ли се борећ` са смрћу умрјети.
Јану, Ратка, чедо њино, загрлио
И вазнио Богу као витез свети,
Све нас је одозго, знам ја, закрстио,
Знам... када ојужи, ријетки ће видјети,
Како се за све нас, душа добра, моли,
Поручујућ` да је свијет овај варка,
Кад вас зло, јед, сумња... безбожничка сколи,
Сјетите се браћо, бесмртнога Дарка.
Невен Милаковић
Оставите коментар
Остали чланци
15.07.2026.
Плато Дома културе синоћ био палуба успомена: Представљене „Кратке приче о бескрајној води“
0
11.07.2026.
Коњи који говоре о човјеку: Изложбом Мића Вемића отворен ликовни програм „Барског љетописа“
0
Највише коментара
