Хуманитарно - пјесничко вече у Сутомору: „Пјер – Тако је морало бити!“
У цркви свете Марије у Сутомору, у четвртак 6. новембра 2025. године, одржано је хуманитарно - пјесничко вече „Пјер – Тако је морало бити!“, у организацији Laudato si’ тима жупа Сутоморе, Шушањ и Брца, у оквиру иницијативе коју је предводила Марина Зградић.
Повод сусрету било је обиљежавање седам година дјеловања Народне кухиње Uдружења Жене Бара – великoг срца, јединственог по томе што окупља жене различитих вјера и нација у заједничком хуманитарном раду и бризи за оне које с љубављу називају „неснађенима“. Вече је уједно било и израз захвалности граду Бару — граду отворености, заједништва и топлине, који надахњује људе да буду бољи једни према другима.
Програм је започео минутом ћутања за жртве недавне трагедије у Тузли, након чега је присутне поздравио водитељ вечери Божидар Вучетић, истичући важност саосјећања и заједништва те осуђујући недавне инциденте у Бару ријечима: „Наш град је дом људи који граде, а не руше; који помажу, а не мрзе.“
У емотивном дијелу вечери наступила је млада гошћа чијем је оцу недавно запаљена радња. На турском језику отпјевала је пјесму „Хајат Бајрам Олса“ („Кад би живот био празник“), док је превод пјесме прочитао дјечак Симон Паладин. Стихови о љубави, храбрости и праштању дубоко су дирнули присутне.
Велепосланик Републике Хрватске у Црној Гори, Њ. Е. Веселко Грубишић, обратио се окупљенима бираним ријечима, истичући колико га радују догађаји који спајају људе и културе: „Увијек радо долазим у Бар, град топлине и отворености, у којем сам увијек лијепо примљен. Наша хрватска заједница у Бару и Свебарју дио је тог мозаика пријатељства који показује да мостови међу људима увијек побјеђују зидове. Нека и овај сусрет буде, како би Тин Ујевић рекао, још једна коцка ведрине у нашим животима.“
Посебно дојмљив тренутак био је наступ чланица удружења Жене Бара. Њихова предсједница Љиљана Вујовић подсјетила је на седам година рада Народне кухиње: „Свака посуда коју смо пружиле носила је поруку: ‘У својој муци ниси сам.’ Јер помоћ није само хљеб — то је поглед, ријеч, рука која не пита, него загрли.“
Том приликом жупи је даровала умјетничку слику Блажене Дјевице Марије, уље на платну, дјело сликара С. Павловића.
Слиједио је наступ Јована Деуре, корисника кухиње и бескућника из Београда који већ петнаест година живи у Бару. У знак обиљежавања 800. годишњице настанка „Пјесме створења“ св. Фрање Асишког, прочитао је њене стихове испуњене духовношћу и понизношћу.
мр. сц. Здравко Паладин представио је госта вечери — књижевника и музичара Јосипа Петрлића Пјера из Крижевaца, умјетника, педагога и аутора бројних дјела за дјецу и одрасле. Пјер је окупљенима представио свој роман „Мука по Стјепану“, а својим искреним свједочанством о тешком дјетињству, животним кушњама и вјери дубоко је дирнуо публику.
Истакао је како га радује што је у Бару упознао многе добре људе, посебно младића Султана Беришу, чији га је животни пут подсјетио на властито одрастање — обиљежено сиромаштвом, предрасудама и насиљем, али и неугаслом жељом да се снагом вјере, рада и љубави из таме уздигне према свјетлости.
У знак подршке и пријатељства, Пјер је Султану Беришију уручио награду „Сутоморски брат“, рекавши да га он „подсјећа на младост која боли, али и рађа снагу“.
На самом крају вечери, Марина Зградић уручила је госту вечери енциклику „Laudato si’“ те закључила ријечима: „Laudato si’ — сарадници и аниматори на жупама Сутоморе, Шушањ и Брца — заједница су људи која, надахнута енцикликом папе Фрање, спаја бригу за човјека и бригу за сав створени свијет. Окупила нас је исконска чежња да чинимо добро, да будемо хумани — и да будемо заједно. Вечерас ћемо помоћи сиромашној дјеци донацијама — даћемо им рибу, али, још важније, научићемо их рибарити. Кроз свједочанство и оптимизам Пјера, желимо их охрабрити да се осамостале, да се одваже и храбро заплове својом лађом на пучину живота — попут нашег одважног Сутоморског брата, Султана.“
На завршетку вечери, локални предузетници изразили су спремност да у наредној сезони пруже приоритет при запошљавању особама у тешкој финансијској ситуацији. Прикупљени новчани износ предат је удружењу НВУ Жене Бара за куповину основних потрепштина дјеци за Нову годину — пиџама, четкица за зубе, чарапа и других потрепштина.
Иако је међу дијелом присутних владао жамор, неуобичајен за вјерске просторе, домаћини су их срдачно прихватили. Многи су, можда први пут, дошли на културну манифестацију из љубави, знатижеље и поштовања према једном од њих који је примио јавно признање. Црквом је потом одјекивао дуготрајан пљесак — знак заједништва и наде да доброта и вјера још увијек имају пресудну ријеч у нашем времену.
Др. сц. дон Дејан Турза, управитељ жупе, у допису за медије представио је скулптуру „Лажи једног пацова“ из циклуса „Пустињска орхидеја“, дјело младог вајара Марка Чакаловића, којег је назвао „домаћим сином и умјетником изузетне проницљивости“.
„Дјело које не оставља равнодушним — ‚Лажи једног пацова‘, из циклуса ‚Пустињска орхидеја‘, дјело нашег домаћег сина, вајара Марка Чакаловића — младог умјетника великог талента, већ данас изузетно цијењеног у свијету.“
Статуа је снажна, готово узнемирујућа — али управо је то аутор и желио: показати да је истина о стварности у којој живимо често тешка и језива. Луцифер, подсјетио је дон Турза, извана није страшан: „Зло не долази обучено у црвено, с роговима и репом, нити попут пацова. Оно долази у лику свега што смо икада пожелјели. Зато — молимо за мудрост.“
У времену траншуманизма, када човјек покушава надмашити своје границе и постати властито божанство, речено је, Марково дјело враћа нас суштини — подсјећа да душа остаје оно што нас чини истински живима. Његова скулптура, тамна и снажна, проговара о лажима модерног доба — о привиду љепоте, о празној слици човјека који у ништавилу тражи смисао.
Пацов, симбол обмане, обавија лик бића које је изгубило свој прави идентитет — но у тој борби још тиња траг свјетлости, дах Божјег даха. Како је речено, "као што је говорио свети Иван Паво II, позвани смо бирати културу живота насупрот култури смрти, која човјека своди на број, алгоритам, тијело без душе."
Марко Чакаловић ствара с ријетком храброшћу и дубином — не гради само скулптуре, већ отвара простор за покајање, наду и молитву. Његова „Пустињска орхидеја“ цвјета тамо гдје је све пусто — као свједочанство да доброта, истина и вјера још увијек имају снагу преобратити свијет.
Међу гостима који су увеличали догађај, како је саопштено из Жупе Сутоморе, били су Њ. Е. Веселко Грубишић, велепосланик Републике Хрватске у Црној Гори, еремитус проф. др. сц. патер Дамјан Цихи, Марко Ђеловић, директор Каритаса Црне Горе, Здравко Паладин, први сарадник Папинских мисијских дјела Которске бискупије, Љиљана Вујовић, предсједница НВУ Жене Бара са сарадницама, Илија Вукотић из удружења Жупци Тајмс, Владимир Марвучић из НВО Хрватско културно друштво Свети Јероним, Петар Ђенђиновић из НВО Чисто море, те Снежана Симић и Милица Маја Лековић из НВО Шапица.
