Кад тад ће проћи
(Стихови: Душан Стојановић; рецитује: Жарко Лаушевић)
У кутији под креветом још увек,
Станује нешто пожутелих слика,
Младост, осмеси, прошли век
И један акварел познатог лика.
Мрве храбрости ретко скупим,
Последња капија одбране нестане,
Карту за биоскоп прошлости купим
И њено око у моје стане.
Поново трамвај кружи око Славије,
Над градом облаци дремају,
Блуз малих корака у глави је,
Плаве се кише спремају.
На углу код позоришта стојим,
Вечерас играју Глембајеви – Крлежа,
Срцем откуцаје сата бројим,
Док чекам да дође од Мањежа.
Изнајмљена соба у дну дворишта,
Један кревет и постер глумца из новина,
Нама сем нас није требало ништа,
Можда која кап белог вина.
Aл` Неко је немаран све срушио,
На лошем месту пресек`о шпил,
Распарао живот па погрешно ушио,
Неко је рђав склопио дил.
Сад ми понекад Хадсон глуми Дунав,
Ко шмирант бедно краде ми ноћи,
И кад у лаж потонем сав,
Понављам само: И ово ће проћи, кад тад ће проћи.
