Клесање самоће
Исклесао сам самоћу
У грло је положио.
Да шути.
Тихује…
Децембру и сјеверцу вјетру
У ноћну визиту долази, пркоси.
Исклесао сам самоћу
У уморно око је усадио
У оном мистичном тренутку стварања истине
Када мјесец обљуби својим сјајем
Стидљиви талас на мирном мору
Доносећи урлик вучице
Из давних дана, још…
Исклесао сам самоћу
У уво је поставио!
Да ослушнем тишину морских дубина
Из којих допиру ласцивне приче
Бестидних шкољки и лукавих ајкула.
Исклесао сам самоћу
У грудима је чувам!
Јер у њима спавају звијезде.
Ушушкане бијелом пјеном
И тишином космоса
Које љуља и успављује
Бесконачни талас сјећања.
Исклесао сам самоћу...
Да заједно ћутимо!
Лабуд Н. Лончар
Оставите коментар
Остали чланци
15.07.2026.
Плато Дома културе синоћ био палуба успомена: Представљене „Кратке приче о бескрајној води“
0
11.07.2026.
Коњи који говоре о човјеку: Изложбом Мића Вемића отворен ликовни програм „Барског љетописа“
0
Највише коментара
