Мехмед Меша Селимовић: Писац који се поносио припадношћу српском народу

Мехмед Меша Селимовић, један од наших најбољих писаца, имао је буран живот, непредвидив, пун горчине и туге у којој је требало остати усправан и свој али и живот испуњен пуноћом коју може дати само Љубав

Славили смо Бајрам, али никада се нисмо стидели српског порекла" - говорио је Меша, који је знао четри генерације Селимовића, које иначе потичу од Вујовића из Билеће.

Меша Селимовић је кроз своје књижевно стваралаштво, истраживао своје српско порекло и породичну историју из Херцеговине.

Један од наших највећих највећих писаца, књижевник чији романи данас многима представљају инспирацију и ризницу мудрости, рођен је  26. априла 1910. године.

Мехмед Меша Селимовић родио се у Тузли, преминуо је 11. јула 1982. а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Најпознатији романи су му "Тврђава" и "Дервиш и смрт". Често је писао о свом пореклу, па је неретко наилазио и на осуде околине.

Како пише Слободна Херцеговина, Селимовићи потичу из села Врањска у Херцеговини, од братства Вујовића, како је већ речено. Наводно је било девет браће и двојица су прешла на ислам, како би штитили једни друге, и од њих су Селимовић и Овчине.

"Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својима поседима на североистоку Босне. Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свог корена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замерили" - говорио је својевремено великан наше културе и књижевности. Рекли су отприлике: "Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тиме постигли?"

Ова замерка, говорио је,  и овакво питање могло би се поставити поводом откривања сваког историјског податка.

"У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не мења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово порекло" - писао је Селимовић.

"Код мене је остала и јака носталгија за завичајним кореном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско порекло, и уверен сам да је наша сложеност изузетно богата стваралачким могућностима.

Породична традиција је знала за четири градске генерације Селимовића, у Билећи, били су трговци и златари. Даље од тога се није знало, па сам претпостављао да се тим заборавом прикривао хришћански корен. Не знам како су се обогатили, ни када. Знам кад смо осиромашили: пред Први светски рат. Али је отац после рата опет имао велику шталу лепих коња, и успешно се бавио трговином.

Према деци отац је био строг, или најчешће равнодушан. Брат, сестра и ја у његову собу смо улазили само кад нас позове, и тад смо ишли као на страшни суд. Двапут годишње морала су сва деца да уђу, на два Бајрама, због честитања. Није био религиозан, али смо славили главне верске празнике.

По националном осећању био је Србин, и знао је за неразговетно породично предање о пореклу из источне Херцеговине" - говорио је Меша са поносом о свом пореклу.

"Босна га никада није прихватила због тога што се није хтио савити, што је био свој," изјавила је једном приликом Мешина супруга, ведра и самосвесна жена, ћерка генерала Краљевине Југославије. Била је одана Меши и његовом стваралаштву, умела је да јасно каже и покаже да је спремна да с њим иде и на крај света. Њено је име Дарослава Дарка Божић. Ваљда ће због ње Меша написати „Ко промаши љубав, промашио је живот“.

Њихов одлазак из Сарајева никог није узбудио. Чак је нешто касније, недељник „Свијет“ написао – Остали смо без Савића и Репчића, па можемо и без Меше Селимовића. То су двојица фудбалера који су из ФК Сарајева прешли у Црвену звезду, за коју је и сам Меша навијао.

Тврд споља, мекан изнутра!

Није увек реч о победи, некад је циљ да преокренеш неуспех и постанеш инспирација

Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је од стране организатора постављемо питање од ког се очекивало да ће од Меше издејствовати неку врсту провокације – Зашто се ви Мехмеде Селимовићу, од оца Алије и мајке Паше осећате као Србин?

Његов сталожен одговор који је уследио без размишљања утишао је целу салу – "До 1941. сам се осећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то."

О Мешином пореклу

Много се спекулисало и о његовом пореклу. У вези са својим националним опредељењем — српством, Селимовић је једном приликом рекао: "Србин је славно бити, али и скупо!" У тестаменталном писму Селимовић је коначно све разјаснио.

"Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом.

Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтевом да се оно сматра пуноважним биографским податком" - истакао је Меша, а његове речи објавио је Добрица Ћосић у својој књизи "Пријатељи".

Шефкија Селимовић је био шеф команде тузланског краја коме су усташе похарале и попалиле кућу и окућницу. Негде пред крај 1944. сазнао је да му је, пуком срећом, жена преживела концентрациони логор и да треба да се врати у Тузлу. На брзину поправљене празне собе требало је претворити у дом, па Шефкија узима из Главног магацина кревет, орман, сто, столицу и пар неоходних ситница. То је био неопростив грех, управо због чињенице да је партизан и да потиче из породице где су два брата комунисти и борци.

Стрељан је у зору, невин, жртвован слепој идеологији која није имала разумевања за радост човека коме се враћа жена из усташког пакла и којој жели да створи какав-такав дом.

Најстрашније од свега је држање трећег брата - Тевфика, партизанског команданта и моћне фигуре у војној хијерархији тузланског краја, који није хтео да се укључи и интервенише за брата.

Меша никада није опростио Партији убиство Шефкије, али ни брату равнодушност и незаузимање за очигледно невиног човека. Никада није престао ни да трага за његовим гробом, остало је непознато где је сахрањен, што је била казна предвиђена за највеће зликовце.

Много касније, из ове туге и побуне против најцрњег једноумља, настало је његово ремек-дело, “Дервиш и смрт”. Омаж и извињење брату који је своје последње речи записао на цедуљи која је Меши тајно дотурена: “Брате, нисам крив”.

Љубавни живот

Његова прва жена била је Деса Ђорђић, професорка фискултуре у тузланској Гимназији. Они који су је познавали кажу да је била висока, витка, окретна, жустра, али и размажена жена навикнута да све добије. Са Мешом је добила ћерку Слободнаку.

Међутим, када је Меша у Београду срео Дарославу Божић, ћерку официра краљеве војске, бесповратно се заљубио у њу. Осетио је да је она за њега - дар од Бога.

Није се дао Меша сломити ни издајом дојучерашњих сабораца, ни недостојним бежањем некадашњих пријатеља, ни бедом, суровом бедом коју су он и Дарка упознали бранећи једно друго.

Пар је добио две ћерке и наредних 20 година провео у борби за своју љубав. Сви су их игнорисали, одбацили и презрели. Меши је најтеже пало одбацивање колега:

- Мало је требало па да почну пролазити кроз мене као кроз ваздух, или газити по мени као по води. Осјетио сам страх. Како су ме то убили? Нисам рањен? Нисам заклан? Нисам мртав, али ме нема. Забога, људи, зар ме не видите? - описао је своје стање у “Тврђави”.

Како је умро?

У београдској Јовановој улици 11. јула 1982. године преминуо је Мехмед Меша Селимовић. Имао је је 72 године када је мирно уснуо док је на телевизији гледао пренос финалне фудбалске утакмице Светског првенства.

Било је тачно 22 часа а дуго након што је отишао поред његовог непокретног тела седела је његова Дарка - жена због које је вредело ризиковати све, што је Меша и урадио.

Извор: ("Курир")

Приредио: Игор Ремс