ЊЕГОШЕВ ДАН: Црна Гора данас слави свог највећег сина и великана
Црна Гора данас слави Његоша. Слави владику, владара, пјесника, мислиоца и једног од највећих умова које је изњедрио српски народ. Али, док се широм државе нижу свечаности, академије и пригодни говори, остаје питање које се у савременој Црној Гори пречесто заобилази - може ли се искрено славити Петар II Петровић Његош, а истовремено прећуткивати његово српство, које је било један од темеља његовог националног, духовног и историјског погледа на свијет?
Јер, Његош није био Србин по нечијем накнадном тумачењу, нити по политичкој потреби савремених генерација. Његово српско национално осјећање дубоко је уткано у његова дјела, његову историјску мисију и представу о Црној Гори као слободном упоришту српског народа.
За Његоша, црногорско име означавало је завичај, државу, слободарску традицију и посебност историјског искуства, али није искључивало припадност ширем српском националном и културном простору. Напротив, та два осјећања у његовом времену могла су бити природно повезана.
И управо у томе лежи суштина онога што се данас, из српског интегралистичког становишта, мора нагласити - Његошева Црна Гора није себе доживљавала као супротност српству, већ као једно од његових најслободнијих и најпоноснијих историјских упоришта.
Од Његуша до Ловћена – живот који је постао историја
Петар II Петровић Његош рођен је 13. новембра 1813. године у селу Његуши, под Ловћеном, као Радивоје, односно Раде Томов Петровић. Потекао је из знамените династије Петровић Његош, која је готово два вијека управљала Црном Гором и оставила неизбрисив траг у њеној државној, духовној и националној историји.
Након смрти свог стрица, Светог Петра Цетињског, 1830. године, млади Раде преузео је управу над Црном Гором, а 1833. године хиротонисан је за епископа. Тако је постао не само духовни поглавар већ и владар земље која је у његово вријеме водила непрестану борбу за слободу, опстанак и државно учвршћивање.
Иако је живио свега 37 година, Његош је оставио дјело чија величина далеко превазилази границе његовог времена.
Петар II Петровић Његош проглашен је светитељем 19. маја 2013. године, у вријеме митрополита Амфилохија, а његово светитељско поштовање установљено је на нивоу Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве.
Међу његовим најзначајнијим остварењима су „Горски вијенац“ (1847), „Луча микрокозма“ (1845), „Лажни цар Шћепан Мали“ (1851), „Свободијада“ и „Пустињак цетињски“. У тим дјелима преплићу се философска мисао, православна духовност, борба за слободу, косовски завјет и српско историјско памћење.
Његош је био и државник који је настојао да уреди институције Црне Горе, учврсти њену самосталност и створи темеље модернијег државног поретка. У његово вријеме основане су прве значајније државне установе, а Цетиње је постало средиште политичког и културног живота.
Преминуо је на Цетињу, 31. октобра 1851. године, по новом календару, од туберкулозе, оставивши иза себе не само књижевно и државничко насљеђе, већ и једну сасвим одређену посљедњу жељу — да његово вјечно почивалиште буде на врху Ловћена, у капели коју је подигао и посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском.
Његошево српство записано је његовом руком
Најснажнији доказ Његошевог националног осјећања није ни у једном савременом политичком говору, већ у самом „Горском вијенцу“, објављеном 1847. године.
Његош своје најпознатије дјело посвећује Карађорђу Петровићу, вожду Првог српског устанка, а посвету насловљава ријечима:
„Посвета праху оца Србије“.
У њој записује:
„Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.“
А затим:
„Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће“.
И још:
„Благородством Српство дише“.
То није успутно помињање једног народа, већ пјесничко и национално исповиједање човјека који Карађорђев устанак доживљава као васкрсење српске слободе, а себе и своју Црну Гору види као дио истог историјског завјета.
Косовски завјет, Милош Обилић, цар Душан, српска слава и страдање нису код Његоша туђа историја. Они су његова духовна и историјска отаџбина.
Посебно су рјечите његове ријечи из писма Сими Милутиновићу Сарајлији из 1844. године, у којем Црну Гору назива:
„Овом тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона“.
А у пјесми „Бој на Мартиниће“ говори о:
„У слободној српској Гори Црној“.
То су непосредна свједочанства Његошевог односа према сопственом народу и земљи, која се не могу објаснити искључиво вјерском припадношћу.
Зато је покушај да се Његош представи као неко ко је своју црногорску припадност градио на одрицању од српске традиције тешко помирити са његовим изворним дјелима.
Српска нит династије Петровића
Његошево српско осјећање није било изолована појава у династији Петровић Његош.
Од владике Данила I, преко Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша, до књаза Данила и краља Николе, српска историјска свијест, православље и косовско предање били су снажно присутни у владарској традицији Црне Горе, мада су се политички циљеви и околности мијењали.
Посебно је упечатљив примјер краља Николе, који је у пјесми „Онамо, намо!“ пјевао о ослобођењу старих српских земаља, а у пјесми „Српском мору“ испјевао знамените стихове:
„Вјенчавам те, српско море,
Са слободом Црне Горе“.
Управо ти стихови откривају историјску представу о Црној Гори као држави чија се слобода не супротставља српском националном осјећању, већ са њим живи.
Наравно, историја Петровића није била лишена династичких ривалстава, нарочито између Цетиња и Београда. Али ривалство двије владарске куће и различити државни интереси нису сами по себи значили одрицање од заједничке националне традиције.
Ако је Његош у својим писмима, пјесмама и државничким настојањима српство истицао као сопствено насљеђе, по којој би се то историјској логици данас његова национална свијест морала прећуткивати да би био прихватљив савременим идеолошким тумачењима?
Како је Његош послије деценија чекања постао државни празник
Има у данашњој прослави једне историјске и политичке ироније: Црна Гора је тек крајем 2021. године законски установила Његошев дан као државни празник, који је први пут обиљежен 2022. године.
Одлуку je donijela Скупштина Црне Горе, усвајањем измјена Закона о државним и другим празницима, на предлог Демократске Црне Горе. То се догодило док је предсједник Скупштине био Алекса Бечић.
Према тадашњим извјештајима, закон је подржало 69 посланика власти и опозиције, док су три посланика Бошњачке странке гласала против. Дакле, празник је коначно добио широку парламентарну подршку.
Али зашто се толико чекало?
Још 2013. године, поводом два вијека од Његошевог рођења, покренута је иницијатива да његов рођендан постане државни празник. Она није реализована. Слично се догодило и 2016. године, када је Влада Душка Марковића најавила установљење празника, али је од предлога одустала након противљења Бошњачке странке, тадашњег коалиционог партнера ДПС-а.
Бошњачка странка је своје противљење образлагала спорним тумачењима појединих дјелова „Горског вијенца“, посебно у контексту односа према муслиманском становништву.
Ипак, политичка одговорност за то што празник није установљен раније није могла бити само на мањем коалиционом партнеру. ДПС је предводио власт, имао политичку снагу и одлучивао о приоритетима.
У вријеме доминације Мила Ђукановића, дакле, Његош није добио статус државног празника, упркос повременим иницијативама његових влада.
Више је него јасно да је Његошева снажна српска национална свијест била непожељна у политичком амбијенту у којем је српско историјско насљеђе Црне Горе све чешће представљано као нешто што треба потиснути или преобликовати.
Јер, немогуће је раздвојити Његоша од онога што је сам о себи и своме народу оставио записано.
Накнадним измјенама закона из 2023. године уређено је да се Његошев дан празнује два нерадна дана. Ове године то су петак, 13. и субота, 14. новембар.
Његошев аманет са Ловћена – завјет који још чека испуњење
Поред свог књижевног, духовног и националног насљеђа, Његош је оставио и аманет који до данас представља једно од најосјетљивијих питања црногорске историје — жељу да буде сахрањен у капели на врху Ловћена, коју је сам подигао и посветио Светом Петру Цетињском.
Дакако, то није била обична жеља за мјестом сахране. За Његоша је Ловћен био духовна висина Црне Горе, мјесто на којем се симболично сусрећу земаљско и небеско, владарска одговорност и монашко смирење.
Посебну тежину има свједочење Његошевог блиског сарадника и секретара Милорада Медаковића, који је забиљежио владичине ријечи о посљедњој жељи:
„То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
Ово свједочење, које није дио Његошевог писаног тестамента, показује колику је важност, према Медаковићевом запису, владика придавао свом вјечном почивалишту.
Његова жеља првобитно није испуњена због тадашњих околности, па је сахрањен у Цетињском манастиру. Тек 1855. године његови земни остаци пренесени су у капелу на Ловћену, чиме је његов завјет био испуњен.
Међутим, капела је касније страдала у ратним разарањима, обновљена је у вријеме Краљевине Југославије, а затим уклоњена 1972. године, у доба социјалистичке Црне Горе, ради изградње данашњег маузолеја, отвореног 1974. године.
Тако је Његошево почивалиште поново измјештено из сакралног простора који је сам одабрао.
За огромну већину вјерника и поштоваоце Његоша, али и заговорнике обнове ловћенске капеле, то питање је и даље отворено и очекује се испуњење последње жеље славног владике и пјесника.
Дакле, питање обнове Његошеве капеле на Ловћену није само архитектонско, нити искључиво црквено. За њене поборнике то је питање поштовања посљедње воље једног од највећих људи које је Црна Гора дала, али и питање односа према сопственом духовном и историјском насљеђу.
Иако се, истина без аргумената, настоје наметнути различита тумачења историје капеле и данашњег маузолеја, чињеница је да је Његош сам подигао храм на Језерском врху и одредио га за своје почивалиште.
Због тога обнова Његошеве завјетне капеле остаје велика морална и духовна обавеза свих који сматрају да његову посљедњу вољу треба поштовати.
Није довољно славити Његоша једном годишње, читати његове стихове и полагати вијенце у његову част. Поштовање великана подразумијева и поштовање онога што је сам сматрао светим.
А његов аманет, према свједочењу савременика, био је јасан - да почива на Ловћену, у свом храму, под небом Црне Горе.
Све док завјетна капела не буде обновљена, за њене поштоваоце Његошев аманет остаје недовршен. Не као позив на нове подјеле, већ као позив да се испуни посљедња жеља човјека којег с разлогом слави читава Црна Гора.
И Бар слави Његоша – четири дана посвећена великом пјеснику
Како је "Барски портал" јуче објавио, и град под Румијом Његошев дан обиљежава низом културних, књижевних, позоришних и спортских догађаја.
Општина Бар и ЈУ Културни центар Бар припремили су четвородневни програм, од 12. до 15. новембра, намијењен различитим генерацијама.
У Народној библиотеци и читаоници „Иво Вучковић“ организују се књижевни сусрети, радионице и читања Његошевих дјела. Данас су предвиђени школа креативног писања „Његош и чаробна књига – путовање кроз вријеме“ и читалачки клуб „Његош данас – дилеме савременог човјека у Горском вијенцу“.
У Балској дворани Дворца краља Николе вечерас у 19 часова биће изведена представа „Јелена Савојска“, док су за викенд најављени нови књижевни сусрети и градски турнир у билијару.
То је прилика да се Његош приближи младим генерацијама, али и да се његово дјело чита цјеловито, без идеолошког прекрајања и прећуткивања историјских чињеница.
Његош се не може славити тако што ће се прећутати оно што је био
Данас, када Црна Гора слави свог великог владику, било би драгоцјено да та прослава постане и прилика за искреније суочавање са сопственом историјом.
Његош припада Црној Гори, али и српској књижевности, култури и историјском памћењу. Те припадности у његовом животу нису биле супротстављене.
Нико нема право да савременим географским Црногорцима одређује како ће се национално осјећати. Али исто тако нико нема право да због данашњих националних и политичких подјела прекраја Његошеве ријечи или из његовог дјела уклања српско име.
Његош није потребан Црној Гори као пригодна слика на државној свечаности, већ као цјеловита историјска личност — са својим православљем, српским националним осјећањем, црногорским државништвом и универзалном књижевном величином.
Управо је то порука коју би Његошев дан требало да носи: историјска истина не смије бити жртва дневне политике.
Јер, могу се мијењати владе, идеологије, државна уређења и политичке заставе, али се не може избрисати оно што је велики пјесник сам записао.
А Црна Гора ће најбоље поштовати Његоша онда када престане да се плаши било којег дијела његовог идентитета — па и оног српског, који је тако снажно и недвосмислено изражавао.
И када, уз све свечаности, академије и пригодне говоре, буде имала снаге да се суочи и са његовим посљедњим аманетом.
Јер Његош је Црној Гори оставио и ријеч и завјет. Ријеч је сачувана у његовим бесмртним дјелима, а завјет са Ловћена и данас позива на испуњење.
М.Јовановић
