Пленковићев ултиматум: Хоће ли Подгорица предати кључеве Боке?

ПИШЕ: Томислав Т. Велички

Постоје тренуци у историји једне државе када се мора јасно одговорити на питање шта је важније - чланство у некој међународној организацији или очување сопственог достојанства, суверенитета и националних интереса. Црна Гора се, судећи према најновијим порукама хрватског премијера Андреја Пленковића, управо налази пред једним таквим испитом.

Ако је до јуче неко у Подгорици вјеровао да ће пут Црне Горе према Европској унији бити поплочан искључиво реформама, владавином права, борбом против корупције и изградњом демократских институција, Пленковић се потрудио да га разувјери.

Хрватски премијер, према пренесеној изјави, практично је поручио да Црна Гора неће затворити приступне преговоре у планираном року уколико не прихвати начела Бадинтерове комисије у погледу копненог разграничења.

Преведено на језик обичног човјека, порука гласи: можете испунити све европске стандарде, можете реформисати судство, очистити институције од корупције и усвојити свако поглавље европског законодавства, али ако Загреб не буде задовољан вашим територијалним уступцима, европска врата остаће затворена.

И ту престаје прича о европским вриједностима, а почиње политика условљавања.

Јер, ако једна чланица Европске уније свој положај користи да би у билатералном територијалном спору остварила предност над државом кандидатом, онда се с правом поставља питање: да ли је проширење ЕУ процес заснован на правилима или политичка пијаца на којој јачи одређује цијену слабијем?

Црна Гора не смије пристати да њена територија буде та цијена.

И то не зато што треба да буде непријатељ Хрватској, нити зато што треба да одустане од европске будућности, већ управо зато што држава која није способна да заштити сопствене легитимне интересе тешко може бити равноправна чланица било које међународне заједнице.

Европска унија може бити стратешки циљ Црне Горе, али њене границе не смију бити средство плаћања улазнице.

Посебно је проблематична самоувереност са којом хрватски премијер наступа. Као да је европска перспектива Црне Горе приватно власништво његове владе, а не процес у којем учествује читав низ европских институција и држава.

Пленковић има право да заступа интересе Хрватске. Има право и да изнесе правне аргументе за разграничење. Али нема политички или морални монопол на тумачење спорне границе, нити његов предлог самим тим што долази из државе чланице ЕУ постаје неспорна међународноправна истина.

Хрватска заиста располаже значајним утицајем у процесу проширења, јер су за кључне одлуке потребне сагласности држава чланица. Управо зато њена одговорност мора бити већа, а не мања.

Умјесто да свој утицај користи за подстицање правичног рјешења, Пленковић га, судећи по изјави у Сабору, претвара у средство притиска.

И ту лежи суштина проблема.

Није спорно да државе треба да рјешавају граничне спорове. Није спорно ни да су добросусједски односи важан услов европских интеграција. Спорно је када једна страна своје виђење рјешења прогласи јединим прихватљивим, а затим другој поручи да ће због неслагања бити кажњена блокадом.

То није равноправно преговарање.

То је покушај да се политичка предност претвори у територијални добитак.

Ако Загреб сматра да су његови аргументи необориви, зашто би се плашио независне међународне арбитраже или судског поступка? Ако је граница тако јасна како се представља, зашто је потребно потезати европску блокаду?

Држава која је сигурна у своје право требало би да буде спремна да то право докаже.

Уосталом, и сама Хрватска има искуство са међународним граничним споровима. Њен дугогодишњи спор са Словенијом показује колико таква питања могу бити сложена и колико је опасно представљати их као нешто што се може ријешити једностраним политичким диктатом.

Зато би Пленковић, прије него што Црној Гори почне да одређује рокове и услове, морао да прихвати једну елементарну чињеницу: чланство у Европској унији не даје Хрватској право да сама пресуђује у спору у којем је једна од страна.

Зоговић је отворио суштинско питање: гдје престаје компромис, а почиње капитулација?
Управо у том контексту треба посматрати реакцију потпредсједника Демократске народне партије Милуна Зоговића, који је Пленковићев наступ оцијенио као потврду стварног карактера хрватске добросусједске политике према Црној Гори.

Зоговић је, уз очигледну иронију, указао на то колико су пријатељски испружене руке Загреба када се од Подгорице тражи прихватање рјешења под пријетњом заустављања европских интеграција.

Према његовој оцјени, Хрватска тражи предају Превлаке, што би представљало безусловну капитулацију коју грађани Црне Горе неће прихватити.

Он је предложио и конкретну линију разграничења, од увале Лучице преко засеока Маслетићи, између висоравни Ступа и Кобиле, до залива, сматрајући да је то највећи уступак који би Црна Гора могла направити.

Своје упозорење закључио је ријечима:

„Све друго је предаја кључева од Боке нашим драгим комшијама.“

Може се расправљати о томе да ли је баш Зоговићева предложена линија најбоље правно и географски утемељено рјешење. За такву оцјену потребни су историјски документи, катастарски подаци, стручне карте и поморскоправна анализа.

Али његова суштинска порука заслужује подршку: Црна Гора не смије прихватити трајно разграничење само зато што јој је неко запријетио европском блокадом.

Зоговић је и два дана раније упозорио да чланство у Европској унији не смије бити награда за одрицање од територијалне цјеловитости. Посебно је нагласио разлику између привременог вршења јурисдикције и коначно утврђене државне границе.

То је правно изузетно важно.

Привремени режим не значи да је спор коначно ријешен. Привремено управљање не представља аутоматски доказ неспорног суверенитета. А дуготрајност неког привременог аранжмана сама по себи не претвара тај аранжман у коначни уговор о граници.

И баш зато Црна Гора мора инсистирати да се о Превлаци разговара као о отвореном међудржавном питању, а не као о већ завршеној ствари чију формалну потврду Загреб сада очекује.

Бадинтерова комисија није дала Пленковићу тапију на Превлаку
Један од најозбиљнијих проблема у наступу хрватског премијера јесте начин на који се позива на начела Бадинтерове комисије.

Тачно је да је у процесу распада Југославије прихваћено начело према којем дотадашње републичке границе постају међународне границе новонасталих држава, осим ако се заинтересоване стране другачије договоре.

Међутим, из тога не произлази да је сваки метар некадашње међурепубличке границе био прецизно утврђен, нити да је сваки данашњи спор аутоматски ријешен.

Управо је то разлика између прихватања правног принципа и утврђивања чињеница на које се он примјењује.

Пленковић настоји да та два питања представи као једно - ако Црна Гора не прихвата хрватски предлог разграничења, онда, наводно, не прихвата ни Бадинтерова начела.

То је погрешна логика.

Црна Гора може у потпуности прихватити начело поштовања некадашњих републичких граница, а истовремено оспоравати хрватско тумачење њиховог конкретног простирања.

Управо то је и званична позиција коју је кабинет премијера Милојка Спајића саопштио поводом Пленковићевих ријечи.

Из Владе је поручено да Црна Гора нема територијалних претензија према сусједима и да не доводи у питање Бадинтеров принцип, али да је неопходно најприје утврдити стварну линију некадашње међурепубличке границе, која на спорном подручју није била у потпуности дефинисана.

Такође је предложено да се питање најприје рјешава билатералним дијалогом, а уколико договор изостане, пред одговарајућом међународном инстанцом.

Тај став представља важан институционални аргумент који би морао бити полазиште сваке озбиљне државне политике.

Јер није никаква антихрватска политика тражити доказе.

Није антиевропски инсистирати на међународном праву.

И није територијална претензија одбити да се спорна граница утврђује на основу политичке снаге сусједне државе.

Напротив, управо је то начин да се спријечи да спор постане трајни извор неповјерења.

Превлака није обична парцела, већ стратешко питање Боке
О Превлаци се не може говорити као о безначајном комаду камена на крајњем југу хрватске обале.

Ријеч је о полуострву које има изузетан географски положај на улазу у Бококоторски залив, један од најважнијих природних и поморских простора Црне Горе.

Историјски посматрано, Превлака је имала војностратешки значај управо због положаја на улазу у Боку. Данас тај простор, поред безбједносне димензије, има значај и за поморски саобраћај, просторне планове, заштиту животне средине и разграничење на мору.

Зато би било крајње неодговорно да се питање копнене границе посматра изоловано од поморског разграничења.

Не значи то да би свако рјешење које Превлаку оставља Хрватској аутоматски лишило Црну Гору приступа Боки. Поморска права и слобода пловидбе уређени су међународним правом. Али значи да би непромишљено прихватање граничног споразума могло имати далекосежне посљедице по преговарачки положај Црне Горе.

Зато се не смије допустити да се копнена граница ријеши под притиском, а питања мора, пловидбе и других права оставе за неко неодређено сјутра.

Превлака, Бока и поморско разграничење морају бити посматрани као повезана питања, уз пуно уважавање међународног права.

Држава која то не би учинила показала би да није дорасла одговорности управљања сопственим националним интересима.

Данас Превлака, сјутра нови услов: докле ће трајати политика уступака?
Посебну пажњу заслужује чињеница да Превлака није једино питање које Загреб поставља пред Подгорицу.

Претходних мјесеци хрватска страна инсистирала је и на питањима спомен-плоче у Морињу и назива градског базена у Котору.

Црна Гора је 20. октобра донијела одлуку о промјени назива базена који је носио име Зорана Џимија Гопчевића и накнадном одобравању спомен-плоче у Морињу. Ипак, хрватска условљавања тиме нису окончана.

То отвара питање које се више не може избјегавати - постоји ли уопште коначна листа захтјева Загреба, или ће се сваки испуњени услов показати као увод у неки нови?

Наравно, питања ратних страдања, сјећања на жртве и одговорности за злочине заслужују озбиљан и достојанствен приступ. Али ниједно од тих питања не смије бити инструмент политичке трговине, нити средство којим ће се једна држава држати у сталном положају дужника.

Помирење није једносмјерна улица.

Добросусједство не значи да једна страна непрестано испоставља захтјеве, а друга их испуњава у нади да ће коначно добити дозволу да настави својим путем.

Ако Хрватска жели истинско партнерство, онда мора прихватити да и Црна Гора има своје историјско памћење, своје интересе, своје правне аргументе и право да каже не.

Посебно забрињава што се у дијелу политичке јавности сваки отпор захтјевима Загреба готово аутоматски представља као угрожавање европске будућности.

Као да је патриотизам постао сметња европским интеграцијама.

Као да је за добијање европске легитимације потребно најприје показати спремност на национално одрицање.

Таква логика није само погрешна. Она је опасна.

Јер, држава која данас прихвати неповољан територијални споразум само зато што јој пријети блокада, сјутра ће бити изложена истој методи притиска у неком другом питању.

И по цијену одлагања чланства у Европској унији
Црна Гора треба да настави европске интеграције. Треба да спроводи реформе, јача институције, унапређује животни стандард и настоји да постане равноправна чланица европске породице народа.

Али то настојање мора имати границу.

Та граница је државни интерес.

Ниједна политичка генерација нема право да, зарад краткорочног успјеха, трајно ослаби правни положај државе у питању њених граница.

Владе долазе и одлазе. Премијери мијењају кабинете. Европске политике се мијењају. Али међународни уговор о граници остаје и обавезује генерације које долазе.

Зато би Подгорица морала да има довољно политичке храбрости да Загребу и Бриселу саопшти: желимо у Европску унију, али не прихватамо да се наша европска перспектива користи као средство за изнуђивање граничног споразума.

Ако то значи да ће чланство бити одложено, онда је одлагање мања штета од потписивања трајно неповољног споразума под притиском.

Европска унија није настала да би државе губиле достојанство на њеним вратима.

Напротив, њена основна идеја јесте сарадња равноправних држава, без обзира на њихову величину.

Ако је то и даље европски принцип, онда Црна Гора има пуно право да тражи његову примјену.

Уколико, међутим, Брисел прихвати да једна држава чланица користи процес проширења како би наметнула своје виђење спорне границе, онда би се морало поставити и питање кредибилитета саме политике проширења.

Не може се од Црне Горе тражити да поштује европске принципе, а истовремено је кажњавати зато што инсистира на равноправности и међународноправном рјешавању спора.

И управо због тога било би погрешно да Подгорица у овом случају наступа са страхом од блокаде.

Страх је најгори савјетник у преговорима о националним интересима.

Државни интерес мора бити изнад партијских подјела
Ово питање не смије остати искључиво тема ДНП-а, Милуна Зоговића или било које друге политичке странке.

О Превлаци се мора говорити као о државном питању.

Зоговићева реакција заслужује пажњу управо зато што је отворила расправу о граници коју државни преговарачи не смију прећи.

У исто вријеме, одговор кабинета премијера Спајића, којим се наглашава да Бадинтеров принцип није споран, али да конкретна граница тек треба да буде утврђена, показује да постоји простор за шире државно сагласје.

Чак је и предсједник Јаков Милатовић, према изјавама изнијетим током расправе у хрватском Сабору, раније указивао да би прихватање уговора о граници прије преговора могло довести Црну Гору у неповољан положај.

То су различити политички актери, различите идеолошке позиције и различити приступи европским интеграцијама. Али управо зато њихови ставови показују да заштита државног интереса не мора бити партијско питање.

Црној Гори је потребна озбиљна државна стратегија, а не још једна политичка свађа.

Потребно је окупити најбоље правнике за међународно право, историчаре, географе, хидрографе и стручњаке за поморско разграничење. Потребно је прикупити и систематизовати сву релевантну документацију о некадашњим републичким границама, историјским административним надлежностима и досадашњим међудржавним споразумима.

А затим понудити Загребу преговоре на основу аргумената, без ултиматума и уцјена.

Ако договор није могућ, онда спор треба упутити надлежном међународном суду или арбитражи, уз потребну сагласност страна.

То је цивилизован, правно утемељен и европски пут.

И то би требало да буде заједнички став власти и опозиције.

Пленковићу, пријатељство се не доказује ултиматумима
Пленковић би морао знати да се добри односи сусједних држава не граде на понижавању слабијег партнера.

Хрватска и Црна Гора имају много разлога за сарадњу. Дијеле Јадранско море, повезане су економским интересима, туризмом, саобраћајем, културом и бројним људским везама.

Управо зато је штетно када се односи двије сусједне државе своде на политичку формулу по којој једна поставља услове, а друга треба да их прихвати.

Хрватска има право да штити своје интересе.

Али исто право има и Црна Гора.

Хрватска има право да се позива на историјске документе.

Али то право има и Црна Гора.

Хрватска има право да тражи правно утемељену границу.

Али нема право да своје тумачење проглашава коначном истином коју друга страна мора прихватити под пријетњом блокаде.

У томе је разлика између партнерства и диктата.

И зато би најбољи одговор Пленковићу био јединствена, одлучна и правно аргументована позиција Црне Горе.

Без непотребних увреда према хрватском народу. Без распиривања старих сукоба. Али и без комплекса ниже вриједности, страха и спремности на уступке по сваку цијену.

Поштовање сусједа не значи одрицање од себе.

Напротив, истински добросусједски односи могу постојати само између држава које међусобно признају право на достојанство, суверенитет и равноправност.

Европа да, али не по цијену државе
На крају, питање Превлаке далеко превазилази један гранични спор.

Оно постаје испит зрелости црногорске државне политике.

Хоће ли Црна Гора показати да је способна да самостално дефинише и штити своје националне интересе, или ће дозволити да јој се они обликују у кабинетима сусједних влада?

Хоће ли европске интеграције бити пут њеног јачања или изговор за прихватање сваког захтјева који долази из државе чланице Европске уније?

И хоће ли се неко у Подгорици коначно усудити да каже да постоје ствари које нису предмет политичке трговине?

Милун Зоговић је својом реакцијом отворио управо та питања. Његово упозорење да се Превлака не смије предати под притиском заслужује озбиљну расправу, а не олако одбацивање као још једна партијска изјава.

Истовремено, државни органи морају утврдити и бранити конкретну линију разграничења на основу права и доказа, јер национални интерес није само снажна политичка порука већ и обавеза да се она поткријепи чињеницама.

Пленковићу зато треба одговорити мирно, али одлучно: Црна Гора није против Европе. Није против Хрватске. Није против компромиса.

Али јесте против тога да јој се будућност условљава прихватањем спорног територијалног рјешења.

Ако је цијена уласка у Европску унију одрицање од легитимних државних интереса, онда ту цијену не треба платити.

Боље је у Европу ући касније, као држава која је сачувала достојанство и своја права, него раније, са потписом на споразуму који ће будуће генерације сматрати историјском грешком.

Јер Европска унија може да сачека. А једном трајно уступљена права на територију не враћају се лако.

И нека зато из Подгорице коначно стигне порука коју ће разумјети и Загреб и Брисел:

Превлака није на продају. Бока није предмет политичке трговине. А Црна Гора није држава којој се границе могу цртати европским ултиматумима.