Ауторка: Слађана Печурица
Књижевни фељтон „Свјетионик на ивици свијета“ (5)
Овај наставак води Саманту и Волкана кроз Лувр, пред чувену Мона Лизу, затим преко Монмартра и историјских знаменитости Париза до Версаја. У средишту приче остаје мистерија која прати њихово путовање.
......................................................................................
ЛУВР И ОСМИЈЕХ КОЈИ СКРИВА ТАЈНУ
Лувр је био једна од оних грађевина пред којима човјек осјети колико је историја велика, а људски живот кратак. Стаклена пирамида блистала је на јутарњем сунцу. Саманта је већ раније проучавала историју музеја, али је сада, док је пролазила његовим ходницима, имала осјећај да се налази у самом средишту европске културне баштине. Волкан јој је објаснио да је Лувр првобитно био средњовјековна тврђава, подигнута крајем XII вијека за вријеме краља Филипа II, како би заштитио Париз од напада са запада. Касније је претворен у краљевску палату, а након Француске револуције отворен је као музеј. Данас је представљао једну од највећих свјетских ризница умјетности. Обишли су галерије античке умјетности, египатске збирке, скулптуре и ренесансне слике.
Посебно се задржала пред дјелима која су приказивала антички Египат. Сјетила се своје колумне о Клеопатри, египатској краљици о којој је писала за неколико портала. – Знаш шта ме највише фасцинира код Клеопатре? – упитала је. – Шта? – То што је историја често памти кроз њену љепоту и љубавне односе, а много мање кроз њену политичку интелигенцију, образовање и способност да влада. Волкан се насмијешио. – Онда си ти написала бољу колумну од многих историчара. – Немој да ме хвалиш. Могла бих се навикнути. – Касно је за то. Наставили су према галерији у којој се налазила Мона Лиза.
Пред сликом је било много посјетилаца. Саманта се приближила колико је могла и дуго посматрала чувени осмијех. – Толико година људи покушавају да одгонетну шта се крије иза тог израза лица – рекла је. –Знаш ли да постоји једна необична теорија о њеном имену? – шапнуо је. –У Да Винчијевом коду Ден Браун помиње могућност да је Мона Лиза скривени анаграм израза Amon L’Isa, који се повезује с древним египатским божанствима Амоном и Изидом. Према тој замисли, у имену се крије спој мушког и женског принципа, двије супротности које заједно чине равнотежу свијета.
Саманта га је погледала, а затим поново усмјерила очи према слици. –Лијепа замисао, рекла је тихо. –Али није историјски доказана. –Није– признао је Волкан. Волкан је погледао према бочној страни сале. На зиду, близу једног старог архитектонског украса, примијетио је знак. Био је готово невидљив. Три латице које су формирале мали круг. Саманта је пратила његов поглед. – То је исти симбол! Волкан је извадио биљежницу. На једној страници налазио се потпуно исти цртеж. Испод њега била је кратка реченица: Осмијех чува оно што ријечи не могу.
Саманта је осјетила како јој се пажња потпуно промијенила. Више није посматрала музеј као туристкиња. Сада је тражила траг. – Мислиш ли да је ово намјерно остављено? – Мислим да је неко желио да га примијети само онај ко зна шта тражи. У биљежници су пронашли још једну напомену: Не тражи у слици оно што припада оквиру. Не тражи у свјетлости оно што чува сјена. Волкан је дуго посматрао запис. – Ово није обична загонетка. – Шта онда? – Упутство. Саманта је поново погледала према Мона Лизи. Одједном јој се учинило да се иза чувеног осмијеха крије много више од умјетничке мистерије.
МОНМАРТР - УМЈЕТНИЦИ, ЉУБАВ И ФЕЊЕРИ
Ако је Лувр представљао историју, Монмартр је представљао душу Париза. Тамо су стигли у касним поподневним часовима. Улице су биле пуне умјетника, сликара, музичара и туриста. На малим трговима налазили су се штафелаји, платна и боје, а у ваздуху се осјећао мирис кафе и свјежих пецива. Волкан јој је причао да је Монмартр крајем XIX и почетком XX вијека био омиљено окупљалиште умјетника и писаца. У његовим улицама стварали су бројни сликари, међу којима су били Пикасо, Реноар и Тулуз-Лотрек. Тај дио Париза био је познат по кабареима, боемском животу и умјетничкој слободи. Саманта се зауставила пред једним сликаром који је портретисао пролазнике. – Желите ли портрет? – упитао је на француском. Волкан је погледао Саманту. – Мислим да би требало. – Не, не... – насмијала се. Али сликар је већ припремао папир.
Док је радио, Саманта је посматрала трг. Учинило јој се да је управо ту, међу људима који стварају умјетност, пронашла нешто што је дуго тражила: слободу да човјек буде оно што јесте. Волкан је стајао иза ње. Када је портрет био готов, сликар јој га је пружио. На полеђини је написао: За жену која изгледа као да је дошла из неке друге приче. Саманта се насмијала. – Ово ћу сачувати.
Шетали су даље, пролазећи поред малих галерија и ресторана. Затим су стигли до базилике Сакр Кер. Бијела грађевина уздизала се изнад града. Њена изградња започела је 1875. године, након Француско-пруског рата и бурних догађаја Париске комуне. Подигнута је као национални завјет и симбол духовне обнове Француске. На највишој тачки Монмартра дочекала их је њена бијела силуета, чија је купола доминирала панорамом Париза. У касном поподневу, док се сунце спуштало иза кровова, зидови од свијетлог камена блистали су готово нестварним сјајем. Саманта је застала на степеницама и погледала према граду.
– Занимљиво је како људи, након ратова и разарања, увијек покушавају да подигну нешто што ће трајати дуже од њиховог бола – рекла је. Волкан је погледао према бијелој куполи.
– Можда зато што човјеку, чак и када изгуби готово све, остаје потреба да вјерује у нешто веће од себе. Ушли су у базилику и застали под њеним високим сводовима. У унутрашњости их је дочекао велики мозаик Христовог лика, један од многих на свијету. Тишина је била готово потпуна, тек повремено прекидана тихим корацима посјетилаца и удаљеним звуком звона. Волкан је пронашао њену руку и испреплео прсте с њеним, док су на тренутак заборавили да их негдје изван тих зидова чека потрага. Са степеништа се пружао један од најљепших погледа на Париз. Сунце је полако залазило. Град је попримао златну боју, а први фењери почињали су да свијетле.
Саманта је стајала поред Волкана. – Мислим да бих могла остати овдје неколико мјесеци. – А шта би радила? – Писала. Посматрала људе. Ишла на изложбе. Пила кафу. Можда бих чак научила француски како треба. – А ја? – Ти би вјероватно пронашао неку политичку конференцију и претворио је у авантуру. Волкан се насмијао. – А можда бих само остао поред тебе. Пољубио ју је. И док су се њихове сјенке спајале на каменим степеницама, Париз је испод њих свијетлио као огромна позорница.
ДОМ ИНВАЛИДА - НАПОЛЕОНОВА СЈЕНКА
Наредног дана посјетили су Дом инвалида, грандиозни комплекс чију је градњу наредио краљ Луј XIV у другој половини XVII вијека, желећи да обезбиједи достојанствен дом и његу рањеним и остарјелим војницима. Изнад читавог комплекса уздизала се величанствена позлаћена купола, под којом је почивао Наполеон Бонапарта. Саманта је успорила корак док су улазили у монументални простор. – Наполеон је био човјек који је обиљежио читаву једну епоху – рекла је. – Од младог корзиканског официра постао је цар Француза и проширио своју власт на велики дио Европе, а затим изгубио готово све у низу ратова који су промијенили границе и судбину многих народа.
Након пораза код Ватерлоа 1815. године прогнан је на острво Света Јелена, гдје је умро 1821. Његови посмртни остаци враћени су у Француску 1840. године, а овдје су положени у величанствену гробницу. Волкан је погледао према саркофагу, а затим према њој. – Чудно је како човјек може да освоји толико територија, а да на крају ипак остане само успомена. – Можда је то највећа поука историје. Моћ пролази, границе се мијењају, али оно што човјек остави иза себе наставља да живи.
Наставили су да ходају у тишини. У том простору, међу хладним каменим зидовима и одјецима давних битака, њихова блискост дјеловала је још снажније. Волкан јој је на тренутак додирнуо длан, а она му је узвратила стиском који је говорио више од ријечи. – Да ли би ти икада пожелио такву моћ? – упитала га је. Волкан је застао. – Не бих желио да владам људима. Али бих волио да имам довољно снаге да заштитим оно што ми је важно. Саманта га је погледала. – А шта ти је најважније? Није одмах одговорио. Само јој је пољубио руку. Њој је то било довољно.
МОСТ АЛЕКСАНДРА III - РУСКИ ТРАГ У ПАРИЗУ
Сутон над Сеном био је обојен нијансама старог злата и тамног индига када су Саманта и Волкан стигли до Моста Александра III. Од свих паришких мостова, овај је дјеловао као да припада неком другом времену – времену царева, раскошних балова и великих обећања која су се склапала између удаљених пријестоница. Златни крилати коњи на високим каменим стубовима блистали су под посљедњим зрацима сунца, док су се раскошне свјетиљке у стилу бел епок полако палиле и бацале топле одсјаје на мирну површину ријеке. На мосту су се преплитале умјетност, историја и елеганција једног доба које је вјеровало да љепота може да наџиви све политичке промјене.
Саманта је застала насред моста и погледала према његовим позлаћеним скулптурама. – Знаш ли да овај мост није само један од најљепших у Паризу, већ и симбол пријатељства између Француске и Русије? – упитала је. Волкан јој је пришао и обавио руке око њеног струка. – Причај ми – рекао је, спуштајући усне близу њеног уха. – Назван је по руском цару Александру Трећем, који је владао од 1881. до 1894. године. Његов син, Николај II, посљедњи руски цар, положио је камен темељац моста 1896. године, током посјете Паризу. То је био снажан симбол француско-руског савезништва, које је у то вријеме имало велики политички и војни значај. Волкан је погледао према златним фигурама на стубовима.
– Дакле, син је положио камен темељац моста који носи име његовог оца. – Да. Мост је свечано отворен 1900. године, за Свјетску изложбу у Паризу. Његова конструкција била је посебно осмишљена тако да не заклања поглед на околне палате и булеваре. Зато је необично широк, а истовремено има један једини елегантни лук. Сваки његов украс има своју симболику – од нимфи које представљају Француску и Русију, до позлаћених фигура које симболизују славу, науку, умјетност и трговину.
Саманта је застала и поново погледала ријеку. – Постоји нешто тужно у тој причи – наставила је тише. – Александар Трећи и Николај Други припадали су династији која је вјеровала у трајност царства. А само неколико година након што је мост отворен, свијет се промијенио. Ратови, револуције и пад династија претворили су њихову епоху у историју. Волкан ју је благо окренуо према себи. – А мост је остао. – Остао је – шапнула је. – Као подсјетник да неке везе трају дуже од времена у којем су настале. Наслонила се леђима на његове груди, а он јој је њежно склонио прамен косе с лица.
У даљини се Ајфелова кула пресијавала над градом, док су се свјетла дуж Сене огледала у води попут расутих звијезда. – Можда је зато овај мост толико посебан – рекао је Волкан. – Саграђен је да повеже двије државе. Саманта се окренула према њему и насмијешила. – А ми смо прешли много више од једне ријеке. Волкан ју је привукао себи и пољубио. Њихов пољубац трајао је дуго, док је град око њих настављао да живи својим вечерњим ритмом. У том тренутку нијесу размишљали о траговима, загонеткама ни сјенкама које су их пратиле. Постојали су само њих двоје, мост који је чувао причу о једном царству и осјећај да се њихова сопствена прича, упркос свим опасностима, тек исписује. Када су се коначно одвојили, Саманта је још неколико тренутака остала у његовом загрљају. Те вечери Мост Александра III није био само мјесто кроз које су прошли. Постао је дио њихове приче.
ВЕРСАЈ - РАСКОШ ФРАНЦУСКИХ КРАЉЕВА
Сљедећег јутра, Париз их је дочекао обасјан благим сунцем. Напустили су центар града и кренули ка Версају, остављајући иза себе булеваре и ужурбане тргове. Када су стигли до палате, пред њима се отворио свијет раскоши, симетрије и вртова који су изгледали као да их је обликовала сама људска жеља за вјечношћу. Ходали су поред широких фонтана и пажљиво уређених алеја, док су се у даљини уздизале фасаде некадашње краљевске резиденције. Волкан је застао пред једним од прозора и погледао према вртовима. – Овдје је француска монархија показивала сву своју моћ – рекао је. – Луј XIV претворио је Версај у средиште краљевског живота, мјесто на којем су церемоније, дворска правила и раскош били готово једнако важни као политика. Саманта је погледала према дворцу. Волкан се насмијешио. – Изгледа да се историја непрестано сели из једног града у други. – Понекад је довољно да један владар види нешто лијепо па да пожели да створи своју верзију тога. Али ниједна копија никада не може имати потпуно исту душу.
Прошли су кроз раскошне одаје, посматрајући портрете, огледала и позлаћене детаље који су свједочили о времену у којем је сваки покрет на двору имао своје значење. У Дворани огледала застали су на тренутак. Свјетлост се преламала кроз високе прозоре и огледала, стварајући утисак да се пред њима отвара бесконачан низ просторија. Волкан је узео Саманту за руку. – Да ли би вољела да живиш у једном оваквом дворцу? Она се насмијала. – Можда на једну ноћ. Али не бих мијењала слободу да могу да одем гдје год пожелим. – Онда ћемо наставити да путујемо. Пољубио јој је руку.
Саманта је спустила поглед према својој биљежници. Међу записима о царевима, мостовима и палатама налазио се и један симбол који су већ неколико пута видјели, али још нијесу разумјели његово право значење. Прешла је прстом преко њега, осјећајући да се њихова потрага полако приближава новом открићу. Париз им је дао много више од одговора. Дао им је приче о људима који су вјеровали у своје снове, о царствима која су нестала и грађевинама које су наџивјеле своје творце. А негдје иза свих тих прича чекао их је нови траг.
(Наставиће се)