Судбински сусрет у Барселони: Љубав, ноћ и човјек са тајном 

Ауторка: Слађана Печурица

КЊИЖЕВНИ ФЕЉТОН

| Из романа „Свјетионик на ивици свијета“ |

2/3 У другом наставку романа „Свјетионик на ивици свијета“ Саманта упознаје Волкана, а њихово путовање добија неочекиван обрт.

........................................................................................

СУСРЕТ У МЕТРОУ

Уморна од дугог хода, али испуњена утисцима, одлучила је да избјегне гужву на улицама и сиђе у метро. Станица је била ужурбана, прави подземни лавиринт кроз који су пролазиле хиљаде непознатих лица. Људи су журили, гледали телефоне, разговарали и улазили и излазили из вагона. Док је стајала на перону, чекајући воз, кроз масу људи који су журили у својим правцима, њен поглед се одједном зауставио.

Насупрот ње стајао је мушкарац необичне и снажне енергије, која се издвајала из општег сивила и ужурбаности подземне станице. Звао се Волкан. Имао је продоран, интелигентан поглед и држање некога ко тачно зна куда иде, али умије да застане пред љепотом. Када су се њихове очи среле у тој секунди између доласка и одласка возова, простор између њих као да је утихнуо. Био је то онај риједак, судбоносни тренутак у метроу, у граду који никада није планирала да заволи, када препозна некога кога никада раније није видјела – али осјети да ће јој промијенити живот.

Простор између њих је утихнуо, а онда је Волкан, вођен истим необјашњивим импулсом, направио оних неколико судбоносних корака кроз масу и пришао јој. Прве ријечи које су размијенили на перону биле су једноставне, али је њихов ехо најавио све оно што долази. Кроз разговор који је почео лагано, а убрзо прерастао у дубоко препознавање, Саманта је полако слагала коцкице о томе ко је мушкарац који је преко ноћи срушио њене строго постављене зидове опреза.

Волкан је био човјек фасцинантне биографије и упечатљивог изгледа. Висок, атлетске грађе, са цртама лица које су одавале снажан карактер и одлучност, носио је у себи шарм свјетског путника. Био је успјешан политиколог, бивши спортиста и страствени колекционар умјетнина, човјек који је пропутовао свијет, али је у Барселони пронашао своју креативну базу.

Његов интелект био је једнако продоран као и његов поглед, посједовао је ријетку способност да истовремено анализира структуру модерних зграда и да са невјероватном страшћу говори о скривеним поетским кутцима Европе. У његовом гласу осјећала се сигурност човјека који је остварио своје амбиције, али чије срце није постало имуно на љепоту и изненађења живота.

Док су разговарали, Саманта је увидјела да испред себе има равног себи – некога ко не нуди површне комплименте, већ разумије језик њених тишина, њених књига и њених бјегова. Када су изашли из подземног лавиринта метроа на топло барселонско сунце, Волкан ју је повео до свог аутомобила. Био је то прелијепи, савршено очувани олдтајмер кабриолет, механичко ремек-дјело зелене боје са кожним сједиштима, које је одисало естетиком златног доба аутомобилизма. Са спуштеним кровом, аутомобил је убрзо сјекао широке булеваре, остављајући иза себе градску пространост.

МОНЖУИК

Волкан је возио вјешто, водећи их кривудавим путевима који су се пењали високо изнад Барселоне, према брду Монжуик. Док је медитерански вјетар мрсио Самантину косу, пред њима се отворио нестваран панорамски поглед на читаву каталонску пријестоницу и бескрајно плаветнило мора у даљини. Из те перспективе, град је изгледао попут огромне макете, у којој су се преплитали Гаудијеви торњеви, кровови и савремени булевари.

Сједећи у луксузном олдтајмеру, поред човјека који је за само неколико сати постао центар њеног новог свијета, Саманта је осјетила како се баријере које је годинама градила полако топе. Први пут након дуго времена, дозволила је себи да не мисли о томе шта би требало, већ само о томе шта жели. И управо јој је тај осјећај, више од погледа који се пред њом пружао, дјеловао као права слобода. Након вожње која им је пружила осјећај да држе цијели град на длану, Волкан јој је предложио мјесто које ју је потпуно изненадило. Вратио је ауто према граду и паркирао недалеко од монументалног стадиона.

Спорт је у животу никада није занимао, за њу су стадиони били мјеста резервисана за статистику и масу у којој се губи индивидуалност. Међутим, под Волкановим вођством, одлучила је да закорачи у тај нови свијет без предрасуда.

Када су ушли, хук публике ју је дословно запљуснуо попут снажног морског таласа. Десетине хиљада гласова стопило се у један јединствен, ритмичан ехо, праћен заставама које су се вијориле у ваздуху и енергијом која је подизала температуру на трибинама. Иако и даље није пратила саму игру на терену, Саманта је остала фасцинирана том невјероватном психологијом масе. Свиђала јој се та искрена, сирова бука, то колективно дисање људи који су у том тренутку заборавили на своје свакодневне бриге, улоге и маске. Те ноћи Барселона их је спојила на начин који нијесу могли да предвиде.

НОЋ КОЈА МИЈЕЊА СВЕ

Поглед на освијетљене торњеве у даљини и сјенке које су пресијецале барселонске булеваре давао је читавој ноћи филмску атмосферу. Волкан је изненада скренуо према приватној стази на периферији града, гдје се те ноћи одржавала ноћна трка класичних и спортских аутомобила. Бука мотора, мирис горива и врелих гума испунили су ваздух. Саманта је посматрала бљескове фарова како сијеку мрак док су моћне машине пролијетале поред њих. Осјетила је како јој адреналин поново струји кроз вене. Град више није био само споменик историје, већ жива сцена на којој се, под свјетлима ноћи, изазивала судбина. Након трке, Волкан ју је повео даље, кроз освијетљене улице Барселоне, све док се нису нашли изнад града. Испод њих су свјетла блистала попут расутих звијезда, а море је у даљини нестајало у тамном плаветнилу ноћи. На крају пута, поред каменог видиковца, чекао их је аутомобил који је изгледао као да је управо изашао из неког другог времена.

Био је то елегантни, рестаурирани класични кабриолет, са дугим заобљеним линијама, спуштеним вјетробраном, кожним сједиштима боје љешника и хромираним детаљима који су блистали под уличним свјетлима. Није имао ништа од хладне савршености модерних аутомобила.

Имао је карактер. Саманта је застала пред њим, осмјехујући се.

„Овај пут нема трке?“ упитала је. Волкан јој је отворио врата. „Не. Овај пут само Барселона.“ Полако је сјела на мјесто сувозача. Хладан ноћни ваздух обгрлио јој је рамена док се свила њене хаљине лагано помјерала на вјетру.

У унутрашњости се мијешао мирис патиниране коже, метала и ноћи. Када је Волкан покренуо мотор, дубоки звук аутомобила разлио се тихом улицом, а Саманта је осјетила ону познату, готово заборављену лакоћу.

Док су се спуштали према граду, пролазили су поред кафића испуњених људима, тераса на којима се чуо смијех и улица препуних пролазника. Барселона је и у касне сате живјела својим ритмом. Музика је допирала кроз отворене прозоре, свјетла су се пресијавала по мокром асфалту, а негдје у даљини чули су се узвици пролазника.

Док је посматрала ту масу људи, осјетила је како је и сама постала дио те вибрације. А када се окренула према Волкану, у његовим очима угледала је исти онај жар и слободу коју је описивала у својим најљепшим путописима.

Саманта је гледала свјетла града како промичу поред ње и први пут није жељела да зна шта ће бити на сљедећој страници. Жељела је само да је проживи.

БИЉЕЖНИЦА

Касније те вечери, када се град већ пресвукао у своје ноћно лице, Саманта и Волкан свратили су у мали локал скривен између уских улица Барселоне. Није био један од оних раскошних ресторана у које су залазили туристи. Био је тих, готово скроман, са неколико столова, пригушеним свјетлима и зидовима на којима су висиле пожутјеле фотографије некадашњих гостију. Сјела је преко пута Волкана и наручила пиће. Посматрала га је како нешто говори конобару, када је примијетила човјека који је сједио неколико столова даље. Био је средњих година, неупадљив на први поглед, али са нечим у држању што је привлачило пажњу. Није разговарао ни са ким. Испред њега је стајала затворена кожна биљежница, истрошена по ивицама, као да је годинама прелазила из руке у руку. Повремено би погледао према вратима, а затим према улици, као да некога чека или од некога страхује. Када су им се погледи срели, човјек је на тренутак застао. А онда је устао и пришао њиховом столу.

„Ако желите да видите Барселону какву водичи не познају“, рекао је тихо, „морате престати да гледате оно што вам показују.“

Волкан га је пажљиво одмјерио. „А шта нам онда предлажете?“ Човјек је погледао Саманту.

„Да погледате оно што су вјековима покушавали да сакрију.“

Из унутрашњег џепа капута извадио је неколико пресавијених папира, али их није пружио. Само их је на тренутак показао, као доказ да његове ријечи нису празне. Говорио је о старим подземним пролазима, запечаћеним просторијама, приватним архивима и документима који никада нису доспјели у јавност. О мјестима чији су трагови нестајали са мапа и о кључевима који су се генерацијама преносили из руке у руку. Споменуо је старе списе, шифре и имена људи чије су породице деценијама чувале тајне које нису смјеле изаћи на свјетлост дана. Саманта га је слушала готово без даха.

„И све је то записано?“ упитала је. Човјек је спустио поглед према својој кожној биљежници. „Не све. Али довољно да промијени оно што мислите да знате.“

Напомена: Роман је фикционално дјело; стварне локације и историјске личности дио су књижевног амбијента.

(Наставиће се: "Тајна кожне биљежнице".)