ВИДОВДАН
Кад се сјетим Видов-дана,
Тад оћутим тешку бол;
Што се збило нашем српству
На крваву ону дол.
Кад ми само на ум пане
Нашем сунцу ђе је жар,
Угасио своје зраке;
Ђе је пао цар Лазар.
Кад помислим, што је било
Пет вјекова назад ту?
Од кад наши прађедови
На бојишту оно спу.
Када станем даље мислит,
Душанову на пропаст:
Обузме ме јад и туга,
Торчи ми се свака сласт.
Али духом не малакшем,
Будућности гледећ сјај;
Јер, ко прави српски синак
Морам виђет’ онај крај.
Виђет’ гробље, свете кости,
Виђет’ српски тај мејдан,
Осветити што пропаде
Ту на сами Видов-дан.
А ако је божја воља,
Да погинем за род свој;
Сјетит ће се, ко ја сада
За освету синак мој.
Сјетит’ ће се, кад угледа
Убоити очев мач;
Сјетит ће га дужност света,
Српске земље горки плач.
(Мило Јововић, Србин католик из Бара, 1866-1916)
