PIŠE: Igor Rems
Japanke su vrsta obuće koje se sastoje od ravnog đona i trake, u obliku latiničnog slova Y, koja napred razdvaja palac od ostalih prstiju na nozi, a pozadi je pričvršćena sa obe strane.
Danas se nose širom sveta, a smatra se da potiču iz antičkog Egipta gde su otkrivene na slikama i drevnim egipatskim muralima iz 4.000. p. n. e.
Izraz „japanke” su dobile jer se nose u Japanu. U Sjedinjenim Državama japanke su postale popularne pošto su ih vojnici doneli nakon Drugog svetskog rata. U 20. veku su postale neizostavna i popularna uniseks obuća za leto.
U Rusiji, Ukrajini i drugim zemljama SSSR-a tu vrstu obuće zvali su Vijetnamki.
Brzo su postale hit zbog svoje pogodnosti i udobnosti u prodavnicama sa predmetima za plažu. Tokom 1960-ih, redizajnirane japanke su postale čvrsto povezane sa načinom života na plažama u Kaliforniji. Kao takve, promovisane su kao prvenstveno ležerni dodatak, koji se obično nosi uz šortseve, kupaće kostime ili letnje haljine.
Igra “Japanki” ili Gađanje Japanki bila je neobična igra i vezana samo za leto.
Da li je to igra koju smo smislili Mi Dečaci iz Prvoborca ili je odnekud donešena nikada nisam uspeo da saznam.
Bilo je raznih modela Japanki koje su se menjale tokom godina: redizajniranih, raznih boja i materijala. Nama je bilo važno da li su napravljene od lakog ili težeg materijala jer kada ih bacite, kada gađate, važno je bilo da zadrže pravac.
Drugi uslov koji je bio za igru bitan je prostor i teritorija na kojoj se odvijala igra.
Igralo se samo na betonu, trotoaru koji se nalazio uokolo naše zgrade, hodnicima i podrumima, retko smo koristili tavan.
Naša zgrada, kao i prva, ima dva ulaza: glavni i sporedni koje su naše majke koristile da šire veš i za odlazak u bašte. Za ovu igru je bilo jako važno da su otvorene perionice, koje su se nalazile u podrumu, i prozori na njima.
Kada smo imali sve te uslove igra je mogla da počne. Idealan broj igrača je bio 5-8.
U svim drugim igrama bilo je teško naći ko će da Koba, da juri druge dečake i da ih gađa japankama. Za ovu igru bilo je dobrovoljaca.
Svaki igrač morao je da ima svoj par Japanki koje bi navukli na ruke i tako bežali. Brojalo se do deset kako bi se dečaci razbežali, posakrivali...i tada je mogao da započne lov. Cilj Kobea je bio da lovljene dečake pogodi japankom ili kada ih prestigne najčešće bi ih udario po leđima ili zadnjici. Nije se smelo iz te blizine udariti u glavu, odnosno lice. Takvi udarci su podrazumevali isključenje iz igre. Svi smo mi odlazili na more, preplanuli od sunca, crvenih leđa i ti udarci japankom bili su zaista bolni.
Između prve i druge zgrade, bila je velika šahta, dovoljno duboka, godinama bez poklopca i puna hladne vode. Dobro se sećam da smo često po dobijenim udarcima ulazili u tu šahtu i ladili udarena mesta.
Pogođeni dečak je odmah postajao Kobe i kretao u lov. Igralo se dok se ne bi zamorili.
Devojčice nisu učestvovale u nijednoj od ovih igara.
(Kraj)
-200x200-rez.jpg)
