PIŠE: Tomislav T. Velički
Svaki put kad na barskom šetalištu krene prepucavanje, čovjek za koga zna pola Primorja voli da mirno kaže: „Bez tenzija.“ I baš ta uzrečica kao da je pisana za ove dane poslije "Maksimira". Bez tenzija — a sve smo vidjeli. I čuli.
Na stadionu u Zagrebu, 8. septembra 2025, "izmakla" je jedna od onih „naših“ evropskih večeri i u 54. minutu odjeknula huka koju su i gluvi prepoznali.
Ustaški poklič „Ubij Srbina“. Svaka čast civilizacijskom standardu! Naš predsjednik je, kaže, „najoštrije osudio“. Lijepo, pohvalno, ali ako je već „najoštrije“, zašto nije bilo — ćutanja obuvenih cipela koje napuštaju stadion?
Kad je riječ o ustašluku, jedina prava osuda su leđa okrenuta tribinama i odlazak. Sve ostalo je avetluk. Bez tenzija, naravno — samo gutljaj gorčine preko jezika.
U istoj toj večeri, podno VIP-lože, sjede naš šef tajne službe i njegov brat, poslanik. Lijepa porodična slika: sin, brat, fudbal. „Privatno“, vele, i „bezbjednosne službe su im odredile mjesto“. Tačno tako. Pa ko bi drugi brinuo da porodični ljubitelji sporta ne promaše pravu sekciju stadiona. I opet: bez tenzija. Jer, ako su Hrvati — prirodno je da navijaju za svoje. Isto je prirodno da Srbi i svi koji govore srpskim jezikom u Crnoj Gori — a to je, da ne glumimo zaborav, ogromna većina — navijaju za Srbiju i srpske klubove. Neka svako bodri svoje. Država, ako je tako zaista doživljavamo, bi, u međuvremenu, mogla da nauči da bodri — sebe.
E sad, da ne ispadne da smo nepravedni: nisu svi naši navijači vrištali i hukali. Neko je, u želji da bude fin, podigao transparent za udžbenik samoobezvređivanja: „Sa Lovćena vila kliče — oprosti nam Dubrovniče.“ U stihu, u rimi, da se jako primi, u apsolutnom poniženju. Stadion se, naravno, vrlo rado ismijao. A široka javnost je odradila ostatak posla — da se čuje do Ulcinja, Plava i svih dijaspora. Kako i ne bi: kad se zemlja odvijori u vreću za udaranje, svako će da opali svoj džeb. Bez tenzija, opet.
Predsjednik se poslije oglasio. Nemušto, vele? Neka bude „nemšsto“ — ali je moglo biti jednostavno: ustaški poklič nije tema za diplomatski glogov štap, nego za — odlazak. Sjutradan, kratko: „Napustio sam utakmicu. Država koju predstavljam ne sjedi dok se priziva ubistvo Srba koji su stvorili Crnu Goru i čine trećinu stanovništva.“ Tri rečenice. Ništa „politike koja spaja“, nego moral koji razdvaja civilizaciju od nacizma. Ali mi smo, eto, opet birali „saopštenje“. Bez tenzija.
A što se Janovića tiče — bez zamjerke. Kako bih ja zamjerio ljudima što navijaju za svoje? Kao što nikad neću zamjeriti Niku Đeljošaju da navija za Albaniju — igrala ona protiv Crne Gore ili koga bilo. Svaka čast: svako ima pravo na svoje boje, himnu i emociju. Ali neka država ima svoje dostojanstvo. Jer kad se državni vrh, inteligencija i službe skuće pod tribinama koje pjevaju smrt — ispada da je Crna Gora uspjela da osamostali jedino svoje poniženje.
Da li smo onda negdje pogriješili u toj velikoj, epskoj „samostalnosti“? Naravno da jesmo. Htjeli smo, kažu, nezavisnost. Dobili smo zavisnost — od tuđih tumača prošlosti i tuđih notnih sveski.
Plaćamo nepostojeće štete, ispunjavamo nepostojeće obaveze, samoponižavamo se da bismo „na putu ka EU“ dobili namig. I onda očekujemo da nas poštuju. Neće. Ko sebe stavlja u red za izvinjenja, biće ponosno gurnut na čelo kolone. Bez tenzija.
Opoozicija? Ćuti kao da joj je neko rekao da se u tišini bolje čuju evropske poruke. Tišina u kojoj se jasno razabire samo kukavica. Svako ko zna šta znači politika — zna i da ovakve stvari ne prolaze bez jasnog glasa. I ne, nisu riječi opasnije od pokliča. Opasnija je tišina kojom se poklič legalizuje. Za svaki budući put — jedan dan ćutanja više.
„Bez tenzija“, kažu. Valjda da ne pokvarimo raspoloženje našim „partnerima“. Ali kad već hoćemo bez nervoze, hajde onda trezveno:
— Prirodno je da Hrvati u Crnoj Gori navijaju za Hrvatsku.
— Prirodno je da Srbi i srpskogovoreći navijaju za Srbiju.
— Prirodno je da predsjednik Crne Gore ne sjedi ispod horskog pokliča koji poziva na ubistvo bilo koga — a kamoli Srba.
— Prirodno je da šef bezbjednosti ne postaje simbol nesigurnosti simboličkim kadriranjem sjedeći „tačno gdje mu odrede“.
— A neprirodno je da država na to sve klimne glavom i nastavi da plaća tuđe račune. Materijalne i moralne.
Crna Gora se, eto, nije baš „primila“ u srca svojih građana onoliko koliko je neko zamislio da jeste. Ljubav se ne propisuje dekretom i ukradenim referendumom, niti se izvinjenjem (za ništa) stiče poštovanje. Građani navijaju za ono što doživljavaju kao svoje. A država, ako hoće da je navijaju, mora da se ponaša kao svoja. Da štiti, da stoji, da ponekad i ode — kad ostajanje znači pristanak na gaženje.
„Sa Lovćena vila kliče — oprosti nam, zdravi razume“ Eto tako je zvučalo. Ne zbog Dubrovnika, već zbog nas. Ne opravdava nikoga, ne pere ničiju prošlost, ali vezuje ruke budućnosti. Jer ko god nauči da se izvinjava za tuđe klubove i tuđe pokliče, brzo će naučiti i da se raduje tuđim pobjedama više nego svojim.
Zato — analiza, ne euforija. Preispitivanje, ne prilagođavanje. Nova politika koja ne kupuje tuđe osmijehe po cijeni sopstvene kičme. I da se zna: kad stadion urla smrt, mi ne pišemo saopštenja. Ustajemo i izlazimo. Bez tenzija, ali sa kičmom.
Za danas toliko. Čeka me barka. Do pecanja novih bisera...
