Crna Gora ne može u Evropu sa Milom Đukanovićem na slobodi

PIŠE: Mićo Lutovac

Interpelacija koju su poslanici DPS-a pokrenuli protiv potpredsjednika Vlade Alekse Bečića nije politički instrument pritiska na jednog čovjeka – to je poslednji krik onih koji osjećaju da im se tlo izmiče pod nogama. Ministar unutrašnjih poslova Danilo Šaranović jasno je danas poručio: „Ovo nije interpelacija, ovo je priznanje straha.“ Straha od institucija koje više ne služe mafiji, nego građanima.

I tu je suština.

Crna Gora danas ne može, niti smije, ići evropskim putem ako u političkom, pravosudnom i bezbjednosnom životu ostane prostora za ljude poput Mila Đukanovića, Zorana Lazovića i svih onih koji su decenijama privatizovali državu, pretvorivši je u filijalu organizovanog kriminala. Evropa nije samo ekonomski prostor, već zajednica prava, istine i institucija. A Đukanovićev sistem bio je sve suprotno: privatna država u kojoj je jedan telefonski poziv zaustavljao istragu, u kojoj su kriminalci kreirali kadrovsku politiku, a policija služila kao logistika klanova.

Zato je svaka priča o navodnim „zaslugama“ Mila Đukanovića – prazna i uvredljiva. Ni priznanje lažne države Kosovo usred Srbije, ni nametnuto otcjepljenje Crne Gore suprotno volji naroda, ni neprirodno i dirigovano neprijateljstvo prema Rusiji, ni udar na Srpsku pravoslavnu crkvu i njenu imovinu, ni sistematsko rasrbljavanje Crne Gore, ni naknadno kajanje zbog devedesetih kada je bio „Srbin sa dna kace“ – ne mogu biti izgovor da Evropa ili bilo ko drugi zažmuri pred zločinima, pljačkama i ubistima države pod njegovim režimom.

Upravo zato je ovaj proces bolan: ruše se temelji na kojima je DPS gradio svoju moć. Više nema šefova iz kafana koji biraju direktore policije. Više nema „paralelnih istraga“ u kojima se krivica zataškava, a krivci odmaraju. Više nema da država piše zakone po diktatu šefova mafije.

Zato i dolazi do žestokih napada na tzv. veting u bezbjednosnom sektoru. Čim je 150 uniformisanih lica suspendovano zbog veza sa kriminalom, zloupotreba i narkomanije – odmah su krenule kontraofanzive. Ali upravo taj otpor potvrđuje da se sistem mijenja. Prvi put se krivično-pravna vertikala oslobađa partijskog i klanovskog stega, o čemu je danas govorio Šaranović.

Ključna tačka tog procesa su ubistva poput onih nad Goranom Žugićem i Belim Raspopovićem. To nisu „neriješeni slučajevi“ – to su ubistva koja je organizovala i pokrila država pod DPS-om. Država u državi, u kojoj su ubice išle na odmor, a policajci na raport. I sada, kada se istina izvlači iz fioka, čujemo vrisak onih koji su je godinama krili.

Evropa to dobro zna. Ni Brisel, ni Berlin, ni Pariz više ne mogu zatvarati oči pred činjenicom da je Đukanović simbol kontinuiteta kriminalne države. Ako je Evropa zajednica prava i istine, onda u njoj nema mjesta za političke „dilove“ sa čovjekom čija je vladavina bila sinonim za mafijašku državu.

Crna Gora može u EU tek onda kada bude jasno da za Milom Đukanovićem i njegovim sistemom nema ni pravne ni političke zaštite. Dokle god on i njegovi najbliži saradnici šetaju slobodno, šaljemo poruku da je pljačka države bez posljedica, da je mafijaška privatizacija „normalan proces“, a da su ubistva dio političkog života. Sa tim nas niko u Evropi neće shvatati ozbiljno.

Crna Gora danas stoji na raskrsnici: ili će se opredijeliti da bude država zakona, u kojoj nema švercera u uniformi i političara u mafijaškim klanovima, ili će ostati talac prošlosti. Zato nije pitanje hoće li Bečić izdržati jednu interpelaciju – on hoće. Pitanje je hoće li država izdržati još jedan pokušaj Đukanovićevog sistema da se vrati na vlast.

Ako smo iskreni, jedini pravi uslov za ulazak Crne Gore u EU nije u poglavljima 23 i 24. On glasi: Milo Đukanović na optuženičkoj klupi, a ne na slobodi.