Мировић и Ломпар разобличили блокадере: Иза "Студетске листе" стоје Пајтићеви "жути" и Њемци

Од тренутка када је објављен коначан састав изборне листе „Студентска листа – Студенти побјеђују“, једно питање постало је неизбјежно - шта се догодило са оним дијелом студентског покрета који је од почетка протеста инсистирао и на националним питањима, Косову и Метохији и јасној државотворној позицији Србије?

То питање није измислила власт, нити је настало у таблоидима. На њега су, из различитих углова, указали управо људи који су мјесецима подржавали студентски покрет.

Међу њима је универзитетски професор Мило Ломпар, чије је одсуство са листе посебно одјекнуло у јавности. Ломпар је након објављивања листе указао на необичан временски слијед изјава Бојана Пајтића.

Подсјетио је да је Пајтић још 19. октобра 2025. године, у интервјуу за „Радар“, говорио да на студентској листи неће бити људи које студенти сматрају контроверзним. Након што је листа објављена, Пајтић је, према Ломпаровом тумачењу, са задовољством констатовао да таквих људи на њој нема.

„Ово прво је, дакле, обећање, ово друго је испуњење“, рекао је Ломпар, постављајући питање како је Пајтић толико рано могао да зна какав ће бити коначни састав листе.

Ломпар је посебно указао на то да су га њемачки медији, међу којима је поменуо Дојче веле и „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, у више наврата представљали као неподобног за студентски покрет.

„Саберите само та три исказа и тачно видите да он на себе преузима да нешто процјењује“, казао је Ломпар говорећи о Пајтићевим изјавама и сопственом уклањању са листе.

Још директнији био је његов колега, професор Дејан Мировић (рођени Баранин, прим.ред).

Он је изнио тврдњу да су кадрови и инфраструктура Демократске странке, уз помоћ других прозападно оријентисаних структура, остварили пресудан утицај на састављање листе. Према његовом тумачењу, посљедица тога било је уклањање Ломпара и других национално оријентисаних кандидата.

„Довели су до тога да више нема ниједног значајног националисте на тој листи“, рекао је Мировић.

Мировић је притом директно поменуо Бојана Пајтића и Душана Петровића, тврдећи да су преко страначке инфраструктуре утицали на пленуме. Пајтић је те оптужбе одбацио и рекао да није имао контакте са студентима нити да је кадровао листу.

И управо ту почиње суштински проблем.

Не мора се прихватити свака Мировићева тврдња да би се поставило легитимно питање - зашто су са листе нестали готово сви препознатљиви представници националне компоненте студентског покрета?

Јер, чињеница је да на коначној листи нема Мила Ломпара, Алека Кавчића, Владимира Дугалића и Немање Видића, који су у јавности били помињани као потенцијални кандидати, као што на листи нема ни ректора Београдског универзитета Владана Ђокића.

А онда долазимо до човјека који се нашао на самом врху.

Илија Срдановић је носилац листе „Студентска листа – Студенти побјеђују“. РИК је листу прогласио за изборе 25. октобра, а Срдановић је први међу 250 кандидата.

Његова биографија и односи са политичким структурама у Црној Гори постали су једна од највећих спорних тема након објављивања листе.

Поједини медији објавили су тврдње да се Срдановић на посљедњем попису изјаснио као Црногорац.

„Политика“ је објавила да се Срдановић појављује у материјалу представљеном као комуникација Весне Меденице из 2022. године, у којој се помиње као љекар који лијечи Мила Ђукановића и као „наш од повјерења“, како је написала Весна Меденица (бивша предсједница Врховног суда) у једној пресретнутој поруци.

С друге стране, потпуно је легитимно поставити и друго питање:

Ако је студентски покрет мјесецима био представљан као аутентичан бунт нове генерације против постојећих политичких структура, зашто је његов коначни политички производ остао без највидљивијег дијела национално оријентисаних личности које су тај покрет подржавале?

Ломпар је на то питање дао свој одговор. Мировић још директнији.

Њихове тврдње о утицају бивших структура Демократске странке и њемачког фактора остају њихове тврдње, а не судски утврђене чињенице. Али оне више не могу бити једноставно одбачене као „теорија завере“ само зато што су непријатне.

Јер су иза њих остале конкретне чињенице које јавност може сама да провјерава - ко је био најављиван, ко је елиминисан, ко је остао, ко је први на листи и ко је прије годину дана говорио о томе какви људи на тој листи неће бити.

А то је већ политичко питање од првог реда.

Посебно је важно и то што је Ломпар, човјек који је готово годину и по дана јавно подржавао студентски покрет и говорио на бројним студентским скуповима, након свега одлучио да се повуче из јавног давања подршке самој изборној листи. Он је 20. септембра објавио да остаје у опозицији без обзира на изборни исход, али и да неће учествовати у предизборној кампањи.

Зато незадовољство дијела студената и грађана који су их подржавали не треба ни потцјењивати ни карикирати.

Многи су у студентском покрету видјели нешто што превазилази класичну подјелу на старе политичке блокове. Управо зато данас имају право да питају да ли је тај покрет остао оно што је био на почетку или је његов изборни дио добио другачију политичку структуру.

И можда је управо ту највећи парадокс читаве приче.

Студентски покрет може бити аутентичан, а да изборна листа која је из њега настала ипак постане предмет политичког утицаја.

То нису исте ствари.

Зато ни Ломпара, ни Мировића, ни све оне који постављају ова питања не треба ућуткивати етикетама. Њихове тврдње треба провјерити, а не забранити расправу о њима.

Јер ако су студенти заиста како воле да кажу, кренули да мијењају Србију, онда би прво правило те промјене морало бити једноставно - нико не смије имати право да одлучује у њихово име, а да им истовремено не објасни ко је одлучивао, како је одлучивао и зашто су неки људи уклоњени, а други постављени на врх листе.

У супротном, остаје само питање које ће тек бити предмет озбиљне политичке анализе - да ли је „Студентска листа“ заиста само изборни израз студентског покрета или је временом постала нешто много шире од онога што је њено име требало да означава.

Ако је одговор на то питање другачији од онога што су многи грађани очекивали, онда је управо сада вријеме да се то јасно каже.

Јер студентски покрет није исто што и изборна листа, као што ни подршка студентима не значи аутоматску подршку сваком кандидату који се на листи појави.

Како год, почетна предност листе коју предводи Александар Вучић у кампањи је огромна у односу на самозване студенте која је компровитована већ у старту и представља велико разочарење за оне који су у том покрету видјели нешто друго. Разобличавању очигледне преваре која се покушала сервирати недовољно упућеним грађанима Србије, за сада су најконкретнији допринос дали управо професори Мировић и Ломпар.

М.Лутовац