Фудбал, завичај и народ: Монографија о ФК "Ловћен" из села Бабиће окупила расуту Метохију

Понекад једна књига није само књига. Понекад је она повратак кући.

У ресторану „Бабић“ у Чачку синоћ је одржана промоција монографије „Ловћен у Метохији“, јединственог свједочанства о једном времену, једном народу, једном завичају и једном фудбалском клубу који је постао много више од спорта.

Сала је била испуњена до посљедњег мјеста. Окупили су се некадашњи фудбалери, чланови управе, оснивачи клуба, породице играча и бројни Метохијци поријеклом из села и насеља Бабиће, Враговац, Почешће, Милованац, Пиштане и Крстовац код Пећи, али и њихови пријатељи из других мјеста Метохије. Данас у тим мјестима више нема Срба. Протјерани су након НАТО агресије 1999. године, али сјећање на завичај није могло бити протјерано.

А управо је то суштина монографије чији су аутори Звонко Ђуровић, Вукосав Ђукић, Маринко Ћукић и Стеван Ђуровић.

Како су сами написали у потресном уводном слову, жеља им је била да отргну од заборава родни крај, како нови нараштаји не би изгубили траг о коријену из којег су никли.

И успјели су. Јер, монографија није само прича о ФК „Ловћен“. Ријеч је о  историји шест српских насеља у Метохији. Својеврсни је то породични албум једног народа, али и хроника живота, рада, славља, крсних слава, пријатељстава и комшилука. На њеним страницама живе људи, куће, породице и генерације које су стварале Метохију.

Посебно мјесто заузима прича о Фудбалском клубу „Ловћен“, који је од оснивања великог клуба 1995. године до 1999. направио прави спортски подвиг. За свега неколико година прешао је све рангове такмичења на Косову и Метохији, имао омладинску селекцију и постао понос читавог краја.

Међутим, прича о имену клуба почиње много раније. Још давне 1976. године, наиме, група младића окупљена у Враговцу одлучила је да екипи за турнир у малом фудбалу да име „Ловћен“. Није то био случајан избор.

Сви су знали одакле су дошли њихови преци.

Сви су знали да су њихове породице из Црне Горе стигле у Метохију.

Зато су, како је записано у монографији, „из Црне Горе дошли у Црну Гору“.

Ловћен је тако постао више од планине. Постао је симбол поријекла, завјета и припадности.

Многе породице из ових метохијских села коријенима су повезане са са Старом Црном Гором, Васојевићима, Пиперима, Кучима, Братоножићима.... Име клуба носило је најсветији симбол Црне Горе, а његови играчи и навијачи чували су ту везу далеко од мора, подно Проклетија.

Синоћ је та нит поново оживјела.

Програм је надахнуто и професионално водила новинарка Сташа Копривица, која је без музичке пратње отпјевала неколико пјесама. Посебне емоције у њеном извођењу изазвала је „Вила са Кошара“ аутора Невена Милаковића, познатог књижевника и пјесника из Бара. У многим очима појавиле су се сузе, јер је свако у сали у тој пјесми препознао дио сопственог живота.

Говорећи о настанку монографије, Вукосав Ђукић испричао је и анегдоту из времена играчких дана када је, након промашеног пенала, у жару утакмице опсовао рођеног брата Жарка, што је изазвало смијех и аплаузе присутних. 

Посебно надахнут говор одржао је народни гуслар и епски пјевач из Никшића Драгутин Перовић, директни потомак Павла Орловића из Коосвске битке и Батрића Перовића из „Горског вијенца“.

Њему је том приликом уручено високо признање – Орден Светог кнеза Лазара Друштва гуслара „Цар Лазар“ из Приштине у прогонству, са благословом патријарха српског Порфирија.

Орден му је уручио Мишо Албијанић, истакнути косовско-метохијски спортски радник и друштвено-политички прегалац, данас у 89. години живота предсједник тог гусларског друштва.

Перовић је подсјетио да су аутори монографије поријеклом из Васојевића, потомака војводе Васа Момчилова, те поручио да су у књизи успјели да обједине духовни, морални и спортски живот свог завичаја.

„Сви смо ми артеријски везани за Косово и Метохију, а име Ловћен носи посебну симболику“, казао је Перовић, говорећи у стиху и дубоко дирнувши присутне.

Топлим ријечима окупљене је поздравио и Милош Димитријевић из Гораждевца, дугогодишњи предсједник Општине Пећ у систему Републике Србије након 1999. године.

Међу бројним гостима били су и некадашњи директор Спортске дворане у Пећи Вуко Вуковић, чији је покојни брат Веселин носио дрес Ловћена, затим Призренац Звездан Радошевић, као и Жарко Ђукић из Бара, пензионисани мајор и бивши играч клуба. Био је ту неизоставно и легендарни тренер "Ловћена" Мики Девић. Некадашњи голман истог клуба, али и чувар мреже других клубова на Космету - Славиша Шекуларац познатији као Шеки....

На промоцију су стигли људи из Косовске Митровице, Бара, Будве, Тивта, Никшића, Даниловграда, Спужа, Београда и Републике Српске.

И сви су дошли из истог разлога. Да се присјете. Да се поново сретну. Да потврде да завичај није географија него памћење. Да евоцирају успомене на оне који су у међувремену преселили у, како се то често каже, неки бољи живот. И лебде над српском Метохијом, дакако, тако је попут анђела чувајући за нека нова покољења Срба.

Дакле, синоћ у Чачку промовисана књига, али је у стварности оживјела читава једна Метохија. И то - она Метохија у којој су се играле утакмице, звонила школска звона, славиле крсне славе и рађале генерације. Метохија које данас нема на мапи њених некадашњих становника, али је и даље жива у њиховим срцима.

А док год постоје овакве књиге и оваква окупљања, живјеће и Ловћен у Метохији. И вратиће се Ловћен у Метохију. Једнако као што ће, врло брзо,  и Његошева капела на врх Ловћена. 

Догодине у Метохији!!! 

Миленко Мишко Јовановић