Митрополит

ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат

Када је Мојсије сишао са Синаја гдје му се јавио Господ носећи таблице и завјетни ковчег као симбол савеза који је Господ склопио са избараним народом наишао је на своје стадо које је било пало.Од злата су саставили и излили златно теле, идола Египта од кога их је Господ избавио преко Црвеног мора. Мојсије се разљутио и поломио таблице и критиковао свој народ.

Епископ Банатски, Амфилохије је доласком из Баната у своју Црну Гору затекао слично стање. Наишао је на пустош у својој родној груди, духовну пустош и титоизам, опустошене храмове и људе који су се клањали новом идолу који је у свему наслиједио старог идола Тита. Затекао је остарелог, али честитог Митрополита Данила Дајковића, дива који се у најтежим временима изборио да сачува Митрополију од насртаја острашћених комуниста и надолазећих усташа, који су на сваки начин имали за циљ да униште Митрополију као стуб Црне Горе. Тај покушај је добио кулминацију рушењем завјетне капеле Петровића на Ловћену и постављањем оног маузолеја који подсјећа на фараонску гробницу, а не на гроб Митрополита Црногорског.

Захваљујући мојој мајци која је била учвршћена у вјери и живјела по Јеванђељу крштен сам и примио Печат Дара Дуга Светога у Доњем манастору Острогу од стране честитог игумана Серафима Кашића и научен сам шта значи владика у Црној Гори. Мајка је увијек говорила да је владика глава Црне Горе и да он мора да се слуша и поштује.

Владику Амфилохија сам први пут видио далеке 1986., у Никшићу на сахрани Радована Бећировића Требјешког,епског барда, али тада нијесам знао ко је.

Видио сам позлаћену Митру и још два епископа, а на сахрани барда присуствовала је елита пјесничка, гусларска и традиционалана, она која зна ко је и што је. Био сам мали, али отац ме је упутио на Радованову поезију, а и лично смо познавали Радована Бећировића. Био је ту Матија Бећковић, Комнен Бећировић, Ранко Јововић, Момир Војводић и многи други прваци, гуслари и пјесници из нашег народа.

Прошле су године и владика Банатски је добио послушање од тадашњег патријатрха да оде у Црну Гору и дошао је прво кад су пренијети земни остаци краља Николе и краљице Милене, а убрзо потом и постављен је за Митрополита Црногорско Примирског уз чинодејство Патријатрха Српског Павла и више архијереја СПЦ те гостију из других Православних сестринских цркава. Био сам тада са братијом из Бара на устоличењу Митрополита Амфилохија , а наш следећи сусрет је био немили догађај и трагедија пред манастиром на Цетињу кад су се браћа завадила и кидисала једни на друге .

Наиме 12. јула 1991. на Свете апостоле Петра и Павла отишли смо у манастир на литургију и причест којом је начелствовао Митрополит Амфилохије. Прије тога су биле пријетње од разних политичких и квазирелигијских покрета да ће упасти у манстир који је окупиран и случне празне приче које се и данас могу чути, и због тих пријетњи смо отишли тамо. И срећа је што смо отишли, јер би се десила брука за сва времена. Присталице идеологије титоизма и комунизма помијешане са новокомпнованом идејом о етногенези са примјесама учења Штедимлије и Дрљевића су покушале упад у мансастир и покушале да нападну Митропилита, што група из Бара није дозволила заједно са мањом групом из Подгорице Никшића и неколико људи са Цетиња.

Био је то језив призор, јер са једне и са друге стране су били браћа, рођаци, пријатељи кумови, јер сам ја био на страни која брани манастир и Митрополита, а на другој стани сам познао неке моје другове из војске, школе, фудбала , па и блиске рођаке са Цетиња.На жалост свих нас пала је и крв међу браћом, али жртава није било. Све је била режија озлоглашене Удбе.

Након тога догаћаја и одбране манастира и части свих нас, били смо примљени код Митрополита и он нас је све благословио и даривао. Од тада сам се везао за њега и био сам близак са њим све до његовог пресељења код Господа.

У Старом завјету Бог се јавио само неколицини људи, Авраму, Мојсију , Јакову ... у старом завјету је сачињен завјет између Бога и људи кроз правила- таблице које симболизују завјетни ковчег, а у новом завјету се Бог јавио свима, дошо је међу људе и био са људима као човјек да би човјеку дао Божанску природу бесмртности коју је показао Васксењем .

Митрополит Амфилохије је дошао као Мојсије да на нас избави од зла, од комунизма, дошао је у пустош и подигао из рушевина цркву, подигао народ, обновио храмове, обновио је Богословију, замонашио на стотине монаха и монахиња, звона и литургија је почела да се чује у сваком мјесту гдје се некада налазила светиња и више од тога. Обновио је манастире на Скадарском језеру, Бешки, Старчево, Морачник, Ком, онда Космач, па у Паштровићима Дуљево, Рустово, Стањевиће, саборне храмове у Бару и Подгорици,  и колико још, нема им броја. Подигао је народ и крстио земљу, људи су се вратили вјери и Црна Гора је оживјела духовно и почела да излази из мрака титоизма и комунизма из којега неки још нијесу изашли до дан данас.

Приликом доласка Митрополит Амфилохије је затекао тешко стање у Митрополији. Остарели и немоћни Митроплит Дајковић, те нешто монаха у Острогу по један у Морачи и Пиви, а једном је испричао да је путир у једном манастиру нашао на буњишту. Засукао је рукаве и учинио много више у свом свјетовном животу него било ко испред њега или иза њега. Његово дјело је немјерљиво, зато су се на њега окомили сви комунисти и титоисти и новокомпоновани Минтенегрини који немају историјско утемељење за своју идеологију. Никада му нијесу опростили долазак. Чак су и стари комунисти у њему препознали опасност. Још као младога су га врбовали да не иде у Богословију него да буде узоран члан Комитета. Није им се дао ни тада ни касније, и борио се као Мојсије да нас врати на пут који Господ заповиједа и тражи од нас.

Након свих искушења и свих препрека које су му стављали на пут, имао је и своје „Црвено море“ пред собом, онда када је повео литије за спас наше цркве и народа и светиња од помахниталог комунистичког вође и његових следбеника. То је био наш пут у слободу, као кад је Мојсије превео нерод преко мора и докопао се Синаја. Ми смо са њим прешли тај пут, али не до краја и имамо много задатака да извршимо посебно да вратимо завјетну капелу на Ловћен, да се помиримо међу собом, да помиримо Црну Гору, да разведри облак братомржње изнад ње и да се заиста види то плаво небо, а наравно и да повратимо наше светиње и нашу земљу у оквире наше државе на Косову и Метохији, великој рани Митрополита Амфилохија.

Уочи четврте годишњице предстваљења Митрополита Амфилохија.

Догодине на Ловћену !