HIC RHODUS. HIC SALTA; Црногорци са великим и малим почетним словом

ПИШЕ:  Игор Ремс, академ.

Црногорцима је сада мало и да су Прави Црногорци! Од великијах брига и свих мука ово јада свијета поцрњели су, одатле им се и име извукло. Горе од унутрашњег црнила, од унутрашњег мрака. И Хад је блажена пјесна према души Црногорца. Не дао ти драги Бог да у њу шљегнеш, да видиш што све смишља, до у седмо кољено сви би сами из пјесне ижљегли од тога пакла. Сопствени им се мрак уждио, да их свијет види како горе. А они мисле да свијет просвјетљавају, да то чине зарад свијета!

Црногорац и није “Прави Црногорац” ако није увијек “више”, па макар и од другијах. Није лако данас ни поп бити а камоли Црногорац. Јер поп и Црногорац, то ви је исто, а опет није. Исто је по томе да су оба у вези са Господом, да су му, гледају, што ближе. Не да би  узели његово мјесто, не сачувај те Боже од те помисли, оно да би било лијепо на његово мјесто сјест, што јест јест, али мани те црне мисли, капља их стрефила!

А да је данас тешко бити поп, тешко је. Располутио се народ ка пипун, дроб му се затворио од европолуције, од великијах брига не зна ђе ће? Не зна народ у што да вјерује! У оно што је до јуче био или у оно што му предвиђају, у оно што би вољели да буду? Једном су Жуту Греду виђели, донијела им је зло и несрећу ! Дабогда им се вода затворила! Не знајући што - питају попа. Није му лако, није, јер ни поп није више на својему. Кажу му да наша црква није више наша, односно је наша али ми нијесмо више наши, него смо неки други. Ми смо увијек били ово што смо али нијесмо знали да смо били то што смо сада. Учили смо из погрешнијах књига али су сада све те књиге проћеране јербо разђељују народ. Ма да ти глава пукне!

Сада себе “Прави” прогласише Дукљанима. И то им је рекоше мало, те основаше и Академију. Оно, да за такав и толики народ требају двије Академије, требају, а и што су стари Грци при нама, чоче, ништа но до обичне кир Јање! Рекоше да се у ту нову, Дукљанску, да у њу можеш и са другим разредом уљегнут, па ти се народ ка народ, чим се проспе гласа, скупља у велике редове и чека од Вира до Бара и на станици под Горицом, не би ли себи купио други разред, па да и они једном уљегну и буду академици.

Поса иде боље но у Тузи кад је пазарни дан. Цијепају се сламарице, потеже се злато, кумство и пријатељство. На Цетињу, у нашу метрополу са једанаJест амбасада, завладало лудило, не оно увозно, кравље!

Освануо град излијепљен плакатима “Са Академијом, сви у 21 вијек!” Но, њима је најтеже јер се морају некако до прве станице пријебачит, али већина преко везе завршава поса.

Ми знамо од којијах су Црногорци. Знамо од којијах су и они што се пишу малим, а богами и они сто се пишу великијем словом. Знамо да су, заправо, “Прави” евополуирали од онијах што се пишу малим словом. Величина им се узбечила, ђе они да се пишу малим словом! Неки Нови академици, које је додирнуо блијесак небески, говоре да су од “Правих” сви други настали, али да то нијесу прије знали! Да не бјеше Академије не би се ни знањем просвјетлили. Благо нама сада када су се знањем окупали, свијетле ка упаљене свијеће.

И Бог да поживи Оца нације, ни да га је Дон Збутега зготовио или од Бога измолио. Посла нам га је , вала, у задњи час, шњиме видимо даље и тонемо дубље, у просвијећеност! Знамо и оно што о себи вијековима прије нијесмо знали, свака му је златна, сваку ријеч када је од самог неба одломио, прича божански. И живи тако ми Бога!

Ми остали смо од професора, доктора, инжињира еволуирали до препродаваца бензина, цигарета и још понечега. Близу смо тога свијетла Будућности, да су нам очи од близине заслијепљене. Не да нећемо да видимо, но не можемо од тога Божанскога Блијеска!

(Из архиве аутора)