Црна Гора значајно иза Србије по минималцу: Веће плате се не стварају демагогијом и идеолошким подјелама, већ привредом, фабрикама и путевима

Евростат: минимална зарада у Србији 743 евра, у Црној Гори 670; Србија напредовала пет мјеста када се зараде упореде по стандарду куповне моћи

Црна Гора је и у другој половини 2026. године остала међу европским земљама са бруто минималном зарадом нижом од 1.000 евра, показују подаци Евростата за јул. Према методологији европске статистичке службе, упоредиви износ минималне зараде у Црној Гори износи 670 евра, док је у Србији 743 евра, пише "ДАН".

То значи да је минимална зарада у Србији за 73 евра већа него у Црној Гори, док је Сјеверна Македонија са 624 евра испод обје државе.

Хрватска је, са минималном зарадом од 1.050 евра, већ прешла границу од 1.000 евра.

Посебно је интересантан податак када се номинални износи прилагоде разликама у трошковима живота, односно када се зараде посматрају кроз стандард куповне моћи (PPS).

Према том показатељу, Србија има 1.094 PPS, док се Црна Гора, према подацима из ове анализе, налази испод Србије. Србија је по куповној моћи минималне зараде испред чак седам држава чланица Европске уније, међу којима су Малта, Словачка, Мађарска и Чешка.

То је важан показатељ јер номинални износ плате сам по себи не говори колико грађани заиста могу да купе за свој новац.

Србија направила значајан скок
Када се упореде ранг-листе према номиналној минималној заради и према куповној моћи, Србија је направила значајан помак.

Према подацима Евростата, Србија је напредовала пет позиција када се минималне зараде пореде према PPS-у.

Још већи скок направиле су Румунија и Сјеверна Македонија. Румунија је са 20. напредовала на 12. мјесто, док је Сјеверна Македонија са 24. дошла на 16. позицију.

Хрватска и Бугарска напредовале су по три мјеста.

Ови подаци показују да се положај држава значајно мијења када се у обзир узме реална куповна моћ, а не само број евра исписан на платној листи.

Црна Гора без повећања минималца
За разлику од осам европских држава које су између јануара и јула ове године повећале минималне зараде, Црна Гора није мијењала износ који Евростат користи за међународно поређење.

Минималне зараде су у том периоду повећане у Сјеверној Македонији за 6,9 одсто, Румунији и Естонији по 6,8 одсто, Белгији 5,8, Грчкој 4,5, Луксембургу 2,5, Француској 2,4 и Холандији 1,9 одсто.

Истовремено, инфлација у еврозони између јануара и јула износила је 3,2 одсто, што значи да су радници у земљама у којима зараде нијесу расле реално губили дио куповне моћи.

Код Црне Горе треба имати у виду специфичност методологије. Пошто национална минимална зарада није прописана у бруто износу, Евростат нето износ прерачунава у бруто како би подаци били упоредиви са другим европским државама.

На врху Луксембург, иза њега Ирска, Њемачка, Холандија и Белгија
Највиши номинални минималац у Европи има Луксембург, гдје у јулу износи 2.771 евро.

Слиједе Ирска са 2.391, Њемачка са 2.343, Холандија са 2.338 и Белгија са 2.234 евра.

Француска је на 1.867 евра.

У средњој групи су Словенија са 1.482, Шпанија са 1.425, Литванија са 1.153, Пољска са 1.119, Кипар са 1.088, Грчка и Португал са по 1.073 и Хрватска са 1.050 евра.

На другом крају листе налазе се Украјина са 169 и Молдавија са 313 евра, док остале земље имају минималну зараду изнад 500 евра.

Од земаља кандидата за чланство у ЕУ, Србија је са 743 евра изнад Црне Горе, Сјеверне Македоније и Турске према приказаним номиналним износима.

Куповна моћ мијења слику
Када се минималне зараде претворе у PPS, разлике међу европским земљама постају знатно мање.

На врху је Њемачка са 2.164 PPS, затим Луксембург са 2.108, Холандија са 2.023, Белгија са 1.922 и Ирска са 1.756 PPS.

Француска, Словенија, Шпанија и Пољска такође имају више од 1.500 PPS.

Србија се са 1.094 PPS налази испред седам држава чланица ЕУ. Сјеверна Македонија је још боље пласирана са 1.142 PPS.

Тај податак је посебно важан за земље региона, јер показује да чланство у ЕУ само по себи не значи аутоматски и већу реалну куповну моћ најнижих зарада.

Србија више није само прича о минималној заради
Ако се ови подаци посматрају шире, изван саме ранг-листе минималних зарада, Србија се последњих година издваја и по економској динамици.

Умјесто да се економска политика своди само на расправу о томе колико износи минималац, Црна Гора би, ако жели озбиљан економски искорак, могла да гледа и ширу слику развоја Србије.

Србија је посљедњих година улагала у изградњу путне и жељезничке инфраструктуре, привлачење страних инвестиција, отварање фабрика и индустријских погона, као и у повећање запослености.

Аутопутеви, брзе саобраћајнице и нова инфраструктура мијењају економску слику појединих дијелова Србије, док се у бројним градовима отварају нови производни погони.

Један од показатеља те промјене је и тржиште рада. Србија се суочава са све израженијим недостатком радне снаге у појединим секторима, што је потпуно другачија ситуација од оне у којој је незапосленост била један од највећих структурних проблема.

Управо зато би економска политика у Црној Гори требало да буде усмјерена на стварање нове вриједности – производњу, инвестиције, инфраструктуру, извоз и отварање нових радних мјеста.

Вријеме је да се гледа напријед
Црна Гора би, умјесто да се стално враћа у политичке и идеолошке ровове прошлости, могла да се угледа на оно што у економском смислу функционише у окружењу.

Није довољно само упоређивати минималце.

Важно је питати како је Србија дошла до тога да минимална зарада буде 743 евра, да по куповној моћи буде испред седам чланица ЕУ, да гради километре нових саобраћајница, доводи инвеститоре и отвара фабрике.

У том процесу значајну политичку улогу има политика Александра Вучића, која је економски раст, инфраструктуру и привлачење инвестиција поставила високо на листу државних приоритета.

Србија данас гради путеве и пруге, отвара нове фабрике, доводи капитал и, што је можда најбољи показатељ промјене економске слике, у појединим дјелатностима недостају радници.

Црна Гора зато не би требало да се угледа на Србију само када је ријеч о минималној заради.

Требало би да гледа и како се ствара економија која омогућава да плате расту.

Јер плата се дугорочно не подиже политичком одлуком, већ снагом привреде која ту плату може да издржи.

А ако се жели бољи стандард грађана Црне Горе, онда је право питање како привући инвестиције, како отворити фабрике, како изградити инфраструктуру, како повећати производњу и извоз и како створити више добро плаћених радних мјеста.

Умјесто политичких ровова, региону су потребни путеви, фабрике, инвестиције, производња и боље плате.

А Србија, без обзира на све политичке расправе које је прате, данас има економске показатеље које Црна Гора не би требало да игнорише.