И данас је настављена полемика између предсједника Удружења Црмничана „13. јул“ Зорана Лековића и предсједника УБНОР-а Бар Ђура Марковића започета поводом тробојке постављене на спомен-обиљежју у Вирпазару.
Након што је Марковић, у реаговању објављеном на порталу Бар инфо, одбацио Лековићеве наводе и поручио да није ни слутио да ће, како је навео, послије смрти свог оца морати да доказује биографију породице и својих предака, он је детаљно подсјетио на њихово учешће у Народноослободилачкој борби. Саопштио је да је његов отац Никола Ђуров Марковић био учесник Тринаестојулског устанка 1941. године, борац Пете црногорске бригаде и заточеник албанских и италијанских казамата, да је његов ђед Ђуро погинуо на Тарабошу и Брдици, да је мајка била активни симпатизер Народноослободилачког покрета, те да су стричеви Блажо и Божо били борци, од којих је Блажо погинуо у борби против италијанског окупатора и, како је навео, домаћих издајника, док је Божо био припадник Четврте пролетерске бригаде, а потом и српских бригада.
Марковић је навео и да је његов ујак Марко био учесник Тринаестојулског устанка, борац у биткама на Брајићима и код Пљеваља, да је био тешко рањен, заробљен и стријељан на Каменици код Ријеке Црнојевића.
Надаље, у реаговању је поручио да све то наводи због јавности и оних који не познају његову породицу. Најавио је и да ће, како је казао, „све тврдње, неистине и лажи“ Зорана Лековића доказивати пред судом, те да тим саопштењем завршава сваку полемику са њим.
На то је Лековић данас поново реаговао, наводећи да је Марковић избјегао суштинска питања и да је, умјесто одговора о захтјеву за уклањање црногорске тробојке са спомен-обиљежја и позивању полиције, јавности понудио биографију својих предака. Његово реаговање преносимо у цјелости:
.......
Након још једног реаговања предсједника Удружења бораца Народноослободилачког рата и антифашиста Бара Ђура Марковића, осјећам дужност да полемику завршим на начин што ћу указати на чињенице, а за разлику од поменутог нећу скретати са теме.
Марковић је побјегао од суштине полемике, бавећи се искључиво својим прецима.
Питање није ко су чији преци били, већ ко данас себи даје за право да један историјски симбол Црне Горе проглашава непожељним и одлучује ко има право на тумачење историје.
Зато му се обраћам јавно и врло директно.
Ђуро, пустимо претке. Ту причу остави за породични скуп. Твоје историјско сјећање не слаже се са сјећањем великог броја Црмничана, па ни теби најближих. Хајде да разговарамо о ономе што данас радиш.
Ђуро,
Нисам ни помислио да ћемо нас двојица, послије толико година познанства и пријатељства наших породица, доћи у ситуацију да се јавно препиремо. Још мање сам помислио да ћеш умјесто одговора на питања која сам поставио почети да набрајаш заслуге својих предака, као да је ико њих доводио у питање.
Ниједном ријечју нисам оспорио жртву твог оца, стричева, ујака или било ког члана породице Марковић. Њихова борба и страдање, можда, заслужују поштовање. Али, Ђуро, они нису тема нашег спора.
Тема је то што си, као предсједник УБНОР-а Бар, затражио да се са спомен-обиљежја 13. јула уклони традиционална црногорска тробојка и што си, умјесто разговора, позвао полицију да интервенише против људи који су је поставили.
На то питање ниси одговорио ниједном реченицом.
Умјесто тога, јавности си понудио биографију своје породице.
Кажеш да је твој отац био устаник, борац Пете црногорске бригаде и логораш. Кажеш да ти је ђед погинуо на Тарабошу, да су ти стричеви били борци, да ти је ујак стријељан. Ако је све тако, њима припада поштовање.
Али, Ђуро, какве то има везе са питањем које сам ти поставио?
Да ли жртва твојих предака теби даје право да одлучујеш који су историјски симболи Црне Горе прихватљиви, а који нису?
Да ли си зато позвао полицију?
Да ли си зато затражио уклањање тробојке?
Ниси одговорио.
Кажеш да пишеш због јавности. Онда јавности дугујеш одговор и на једно друго питање.
Ти си предсједник Удружења бораца Народноослободилачког рата, али ниси био борац Народноослободилачког рата. Рођен си 1943. године, када је рат већ трајао, а ниси учествовао ни у ратовима деведесетих. То није увреда, већ чињеница.
Нико не спори твоје право да будеш предсједник једног удружења. Али немој због заслуга својих предака себи приписивати право да одређујеш ко је антифашиста, а ко није, ко поштује Црну Гору, а ко не.
Антифашизам није породично насљеђе, већ вриједност која се доказује дјелима.
А твоје дјело било је да позовеш полицију због старе црногорске тробојке.
Тробојка коју смо поставили није ни туђа, ни окупаторска, ни фашистичка. То је историјска застава Црне Горе, под којом је ова држава постојала много прије него што је основан УБНОР.
Зато те поново питам:
Зашто ниједном ријечју у свом саопштењу не одговараш на историјске чињенице о црногорској тробојци, већ се бавиш тиме ко је шта рекао о твојим прецима?
Марковићу, нека питање учешћа твојих предака у ратним дешавањима остане за суд, како си и сам предложио. Тамо ћу имати прилику да говорим и о тврдњама из твојих саопштења, као и о „херојствима“ неких које помињеш. Данас то не желим да износим у јавност, не због нашег „бившег пријатељства“, већ из поштовања према твојој породици.
Ако сматраш да су моји наводи неистинити, зашто онда инсистираш на јавним саопштењима, а не на институцијама на које се сам позиваш?
Црмничани, они који знају ко су и од кога су, неће дозволити да им било ко одузме право на сопствено историјско памћење. Историја се не брани функцијама, саопштењима и етикетама, већ чињеницама.
О заставама, симболима и историји судиће документи, а не политичке квалификације. Овим завршавам полемику и пружам теби и „борцима“ прилику да своје тврдње докажете пред судом" - стоји у обраћању Лековића медијима.