Румија им поново смета: Нови удар на СПЦ и српску духовну баштину Црне Горе
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Има у Црној Гори једна стара политичка болест која, изгледа, никада до краја не нестане. Само се повуче, мирује неко вријеме, промијени облик, сачека погодан тренутак и онда поново изрони. Тако нам се сада, као нека врста политичког повампирења, враћа и Мехмед Бардхи, почасни предсједник Демократског савеза у Црној Гори (иначе албанске националне партије) са захтјевом да се са врха Румије уклони црква коју је 2005. године поставила Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве.
Није, дакле, случајно изабрана Румија. Није случајно изабрана црква. И није случајно што се све поново покушава представити као питање „окупације“, „пријетње“ и наводног угрожавања једног народа.
Бардхи и актуелни лидер Демократског савеза Саубих Мехмети предали су државном врху и локалним властима петицију са, како наводе, близу хиљаду потписа. Од предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, премијера Милојка Спајића, предсједника Скупштине Андрије Мандића, потпредсједника парламента Николе Цамаја, па до предсједника Општине Бар Душана Раичевића и предсједника барског парламента Бранислава Ненезића, тражи се да се црква уклони са врха Румије, а да се та локација не предвиди као мјесто за вјерски објекат у Просторно-урбанистичком плану Бара.
Све то било би само још једно политичко саопштење да у образложењу нема ријечи које откривају много дубљу намјеру. Црква се назива дијелом „српске окупације“, њено постављање описује се као „класична окупациона акција“, а Српска православна црква, односно њена Митрополија црногорско-приморска, практично се представља као нека туђа сила која је дошла да заузме Румију. Е, ту већ више није ријеч само о једном објекту. Ту је ријеч о покушају да се један читав историјски и духовни слој Црне Горе прогласи за стран, увезен и непожељан. И то баш онај који је створио Црну Гору и који је њена суштина.
А то је, сложимо се скуа, историјски апослутно неодрживо.
Јер, забога, ако је нешто аутентично, изворно и дубоко уткано у историју Црне Горе, онда је то управо српско православље, Српска православна црква и њено вишевјековно присуство на овим просторима. Црну Гору није створила јучерашња политика, нити су њену историју написали данашњи партијски програми. Црна Гора је настала у времену у којем су Српска правослвна црква, народ, српка племена, језик, предање и завјет били испреплетани до мјере коју данашњи идеолошки тумачи често ни не разумију.
И зато је посебно лицемјерно када се данас Митрополији црногорско-приморској, са њеним јасним српским црквеним идентитетом и припадношћу Српској православној цркви, покушава приписати улога некога ко је „дошао“ у Црну Гору. А приписује је углавном они који су заисза овдје дошљаци, или су измишљени након Другог свјетског рата. То је макар лако провјерљиво. У Архиву на Цетињу. Не кажем - на Дедињу...
Ко је онда био Свети Петар Цетињски? Ко је био Петар II Петровић Његош? Ко је био митрополит Митрофан Бан? Ко су били бројни митрополити који су кроз вјекове носили духовну и политичку тежину црногорског простора? Ко је сачувао цркве, манастире, мошти, иконе, књиге и предање када није било ни модерне државне администрације, ни министарстава културе, ни данашњих невладиних организација?
Српска православна црква, знамо сви, није нека нова политичка појава у Црној Гори. Она је један од темељних чувара њеног историјског памћења.
А Румија је посебна прича.
Црква на њеном врху, и то знају сви који ишта имају у глави, није постављена да би некоме одузела планину. Ни православним вјерницима није потребно да би доказивали да је Румија њихова. Румија припада Црној Гори и свима који је воле. Али је исто тако чињеница да је завјет везан за Румију дубоко укоријењен у народном и духовном памћењу. Обнова цркве на врху Румије 2005. године, коју је предводио блаженопочивши митрополит Амфилохије са вјерним народом, није била нека случајна политичка операција изведена без икаквог историјског контекста.
Напротив. Митрополит Амфилохије је управо обновом светиње на Румији покушао да врати један прекинути духовни и завјетни континуитет. И зато данас треба рећи оно што се некоме можда не допада: Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве има пуно право да свој духовни рад и своје историјско насљеђе посматра као дио аутентичне црногорске традиције, а не као некакво накнадно увезено српство.
Црна Гора је управо кроз ту духовну и историјску вертикалу постала оно што јесте. Дакле, знамо, је ли, Румија није настала 2005. године. Нити је њена симболика настала доласком хеликоптера. Историја Румије је много старија. А оно што је 2005. године урађено било је обнављање светиње која је, према предању, на врху планине постојала вијековима и која је кроз историју била дио духовног живота овог краја.
И ту долазимо до суштине Бардхијеве иницијативе.
Ако је црква проблем зато што је „српска“, онда проблем није у њеним димензијама. Није проблем ни у камену, ни у металу, ни у звонику, ни у томе што је објекат малих габарита. Проблем је, очигледно, у симболици коју неко жели да избрише.
Јер да је проблем само у наводно формално бесправној градњи, онда би се о њој говорило језиком урбанизма, инспекције, закона и процедура. Али када се говори о „српској окупацији“, онда више нисмо у сфери урбанизма. Улазимо у сферу политичке и националне идеологије, боље рећи нескривене мржње коју иницјтаори демонстрирају. Нескривено, додуше.
А ту Бардхи, чини се, покушава да врати Црну Гору у оне ровове из којих се ова земља, бар декларативно, труди да изађе.
Црна Гора је већ довољно подијељена. Довољно је у њој било политичких пројеката који су покушавали да народ убјеђују да једни другима представљају опасност. Довољно је било покушаја да се српски идентитет представи као увоз, а српски језик као туђи. Довољно је било приче о томе ко је „прави“ Црногорац, а ко није.
Сада се, изгледа, поново покушава отворити исти фронт – само преко Румије.
И то баш сада, када се Црна Гора налази у процесу европских интеграција и када би било много важније да се политичка енергија троши на економију, институције, инфраструктуру, владавину права и бољи живот грађана.
Умјесто тога, поново нам се нуди рушење, уклањање и прекрајање симбола.
Није тешко замислити шта би било сљедеће ако би овакав приступ постао политички стандард. Данас је то Румија. Сјутра ће бити нека друга црква. Прекосјутра неки манастир. А онда ће се отворити питање ко има право да одређује шта је „црногорско“, а шта је „српско“.
И ту мора да постоји јасан одговор: никo нема право да српском народу у Црној Гори одузима његово историјско и духовно насљеђе.
То није угрожавање било кога другог. То је питање једнакости.
Ако Албанци у Црној Гори имају право да његују своје културно и национално насљеђе, ако Бошњаци који су настали (легитимно) 1993. године имају право на своје историјско памћење, ако Хрвати имају право на своје светиње и традицију, ако свако има право да буде оно што јесте, онда исто право мора имати и српски народ који је са својом Црквом ову земљу створио.
И не само право да буде Србин на попису.
Право да говори српским језиком, да му српски буде службено јер њиме говори највише грађана ове државе. Право да се моли у Српској православној цркви. Право да поштује своје светиње. Право да поштује Његоша, краља Николу, марка Миљанова, али и своје Немањиће, Балшиће, Црнојевиће.. Право да памти своје претке. Право да своју историју назове својом.
Бардхи и они који стоје иза ове иницијативе очигледно рачунају на то да ће питање Румије поново активирати старе националне подјеле. Али потпуно је друго питање колики је њихов стварни политички капацитет.
Јер, дефитинитвно, једно је потписати петицију, а друго је промијенити државну политику. Такође, једно је послати допис предсједнику државе, Влади, Скупштини и локалној управи, а друго је добити политичку већину која ће пристати да руши светињу која за велики број грађана има дубоко духовно и историјско значење.
Барани, али и сви у Црној Гори то добро знају.
Знају и Срби, и они који се изјашњавају као Црногорци, али и Албанци, Муслимани, Бошњаци... и сви други који живе у овом граду да се оваквим иницијативама лако може распирити оно што никоме није потребно. Бар је кроз своју историју научио да различитости не морају значити сукоб. И управо зато овакви покушаји враћања у националне ровове заслужују да буду политички поражени – не сукобом, већ демократским презиром према политици подјела.
Посебно је занимљиво што се у петицији користи ријеч „окупација“.
Окупирати нешто значи доћи као туђа сила и силом заузети простор. А каква је то „окупација“ једног малог вјерског објекта који је подигнут као светиња далеко највеће и најбројније вјерске заједнице у Црној Гори.
Или је пријетња само томе да се из јавног простора избрише српско православно присуство?
То су питања на која би Бардхи и његови политички истомишљеници морали да одговоре.
Јер није Румија њихов проблем. Њихов проблем је очигледно чињеница да српска духовна традиција у Црној Гори није нестала.
Није нестала ни послије деценија комунистичке власти. Није нестала ни послије покушаја стварања новог идентитетског модела. Није нестала ни послије свих политичких притисака. Напротив, Српска православна црква је у претходним деценијама показала огромну снагу.
Посебно у вријеме митрополита Амфилохија.
И ту треба бити потпуно јасан: митрополит Амфилохије није био човјек који је подизао зидове међу људима. Био је човјек који је обнављао цркве, манастире и светиње, окупљао народ и враћао духовни живот тамо гдје је деценијама био потиснут. Његов допринос обнови црквеног живота у Црној Гори немогуће је избрисати политичким петицијама.
Румија је један од симбола те обнове.
И зато је данас покушај да се та светиња уклони више од питања једног објекта. То је покушај да се доведе у питање право једног дијела грађана Црне Горе да своје историјско насљеђе виде као сопствено.
Ако се већ позивамо на Европу, онда хајде да се понашамо европски.
Европа не тражи од Црне Горе да руши српске цркве. Европа не тражи да се једном народу одузима историјско памћење. Европа не тражи да се вјерске заједнице гурају у ровове. Напротив – тражи се заштита права, различитости и културног насљеђа.
Зато је позивање на Поглавље 23 у овом случају прилично чудно ако се истовремено тражи уклањање објекта који има снажну вјерску и историјску симболику за велики број грађана.
А што се тиче приче о „окупацији“ и „освајању“ простора око Скадарског језера, она заслужује још већу резерву.
Историја Црне Горе није црно-бијела књига у којој се један народ може представити као домаћин, а други као дошљак. Сви народи који живе у Црној Гори имају своје историјске слојеве, своје трауме, своја предања и своје светиње. Али нико нема право да из те сложене историје избаци српску компоненту и онда прогласи преосталу слику за једину истину.
То једноставно није Црна Гора.
Црна Гора је сложена земља.
Њена снага може бити управо у томе да се прихвати чињеница да су њена историја и идентитет много шири од дневнополитичких формула.
Зато Бардхијев покушај, колико год се представљао као питање закона, мора бити посматран и као политички чин. А као политички чин он је погрешан, анахрон и опасан.
Јер Црној Гори данас не требају нови ровови. Требају јој путеви. Требају јој фабрике. Требају јој плате. Требају јој инвестиције. Требају јој млади који остају у земљи. Требају јој институције које раде. И ако већ желимо да гледамо преко границе, онда би било добро да се не гледа само коју ће заставу ко подићи или коју ће цркву ко покушати да уклони.
Погледајмо Србију.
Црна Гора би, умјесто да се стално враћа у политичке и идеолошке ровове прошлости, могла нешто да научи од Србије – не само када је ријеч о повећању минималне зараде, већ и када је ријеч о економском развоју, инвестицијама, инфраструктури и отварању нових радних мјеста.
Србија је посљедњих година изградила километре нових ауто-путева и брзих саобраћајница, отворила бројне фабрике, привукла велике инвестиције и подигла инфраструктурни потенцијал земље. У бројним секторима послодавци све више траже раднике, а незапосленост је на историјски ниским нивоима. То су ствари које се виде на терену, а не само у политичким говорима.
То је Србија данас.
И зато је занимљив контраст: док једни у Црној Гори поново траже шта да руше, други у региону граде.
Док се отварају старе расправе о томе чија је Румија, у Србији се граде нови путеви.
Док се тражи уклањање једног малог вјерског објекта, негдје другдје ничу фабрике.
Док се поново пребројава ко је чији, људи траже посао, бољу плату, сигурнију будућност и нормалан живот.
То је, можда, најбоља лекција за данашњу Црну Гору.
Нека свако чува своје. Нека Срби поштују своје светиње. Нека Албанци његују своје насљеђе. Нека Бошњаци и Хрвати чувају своју културу. Али немојмо једни другима рушити симболе да бисмо доказали ко смо.
Јер када почнемо да рушимо туђе светиње зато што нам се не допадају, онда више нико није сигуран да његова сопствена светиња сјутра неће бити проглашена „проблемом“.
Румија зато мора остати мјесто сусрета, а не мјесто новог политичког сукоба.
А Бардхи? Он је својим најновијим потезом показао да још није напустио политичке ровове прошлости. Само је сада изабрао Румију као нову линију фронта.
Али Црна Гора више није она Црна Гора из деведесетих.
Народ је уморнији од подјела. Грађани су научили да препознају политичке провокације. И све је мање оних који желе да им неко објашњава да су им комшије пријетња само зато што се моле у другој цркви или свој идентитет доживљавају другачије.
Зато ће, извјесно је, ова бесмислена иницијатива завршити тамо гдје и заслужује да заврши – у политичкој архиви неуспјелих покушаја да се Црна Гора поново подијели.
Румија ће остати.
Црква ће остати симбол једног духовног и историјског памћења.
Српска православна црква ће остати најважнији дио историје Црне Горе.
А Црна Гора ће, прије или касније, морати да схвати да њена будућност није у томе да стално руши оно што су њени преци градили, већ да коначно почне да гради оно што ће оставити својој дјеци.
И ако већ тражимо узоре – гледајмо гдје се граде путеви, гдје ничу фабрике, гдје расту плате и гдје се стварају радна мјеста.
А не само гдје се подносе петиције за рушење.
Јер држава која стално гледа шта да уклони из прошлости тешко може направити озбиљан план за будућност.
