Гојко Раичевић: Народ тражи нове литије због најављене велеиздаје Милојка Спајића!

„Без Срба, Српске Цркве и српских партија не би било ни Владе Црне Горе која данас најављује подршку злонамерној Резолуцији о Сребреници. Одговор ће уследити“, рекао је за Печат Гојко Раичевић, главни уредник портала ИН4С и челник Удружења Црмничана "13 јул".

У апелу упућеном народу Црне Горе, наш портал позвао је Цркву да изопшти сваког члана Владе и сваког високог државног функционера православне вере који подржава Резолуцију о лажном геноциду, казао је Раичевић.

Црква је, подсећа он, једном то већ урадила када је режим Мила Ђукановића кренуо у отимање њене имовине.

„Усвајање Резолуције о Сребреници у УН, будите уверени, имало би далеко трагичније последице по српски народ од свих потеза на које су били спремни Мило Ђукановић и његов ДПС. Црква је, сигуран сам, свесна тога, једнако као и Спајић и његова Влада. Стога су потребни хитни и рационални кораци СПЦ, далеко најутицајније институције друштва у Црној Гори“.

"ПЕЧАТ: Да ли би Српска црква могла бити и фактор који би координирао рад српских организација? Сматрате ли да Црква опет може као некад да преузме улогу националног кормилара?

Раичевић: СПЦ и њена Митрополија црногорско-приморска јесу стожер око кога се окупља српски народ. Свакако да се очекује да она као институција са тако великим утицајем и угледом то и остане. Наше очи су упрте и у овом деликатном моменту према СПЦ, и посебно према митрополиту Јоаникију чији очекивани позив Спајићу и Влади да одустану од опасне намере гласања за Резолуцију о Сребреници у УН радује. У исто време желим да верујем да се Црква неће на томе зауставити, те да ће предузети и друге кораке да се осујети најављена лудост. Овде је можда и највећа (историјска) одговорност Цркве, али и свих нас који смо у јавности препознати као заступници српских националних ставова, независно од тога у којој области делујемо. Уверен сам да народ Црне Горе, макар већински део, очекује да на исти начин како је Црква изопштила из православља министре и посланике ДПС који су гласали за дискриминишући закон о верским слободама изопшти и посланике и министре који дозволе да представник Црне Горе у Уједињеним нацијама гласа за ову срамну Резолуцију. Власти Републике Српске и Србије, нека ми не буде замерено на слободи да тражим, требало би да се са посебним третманом односе према функционерима политичких партија које се буду залагале за подршку Резолуцији, али и према оним Србима који подрже владу без обзира на „више циљеве и разлоге“. Нема их.

"ПЕЧАТ": Чини се да када је реч о Резолуцији – постоји јасан консензус између Цркве, народа и српских политичких чиниоца. Ако је на Цркви да екскомуницира чланове који подржавају Спајићеву одлуку, каква очекивања иду у правцу странака које се противе оваквој одлуци?

 
Раичевић: Од пресудног, рекао бих, значаја је да народ, Црква, српски политички и културни субјекти и истакнути интелектуалци имају јединствен став о овом питању. Како се може закључити из изјава које су у последњих неколико дана изнели важнији чиниоци друштва из редова српског народа – јединство је неупитно. Сви у Црној Гори (а и шире) знају да без Срба, њихове Цркве и њихових партија не би било ове Влада која најављује подршку, према Србима више него злонамерној, Резолуцији којом покушавају да додатно сатанизују и стигматизују српски народ. И, најцрње, жигошу га као геноцидни. Најмање што би морало и што може да се уради у случају да подгорички режим формализује своје опредељење око овог питања гласањем у УН – јесте да политичке партије откажу подршку Влади у парламенту због, плашим се извесног велеиздајничког геста Спајићевог кабинета.

"ПЕЧАТ": Да ли ово сврставање политичког врха Црне Горе у ред са непријатељима Србије може послужити као мотив за нову регрутацију народа и у којој мери су они који су гласали за скидање ђукановићевских окова затечени курсом политичког естаблишмента?

Раичевић: Све је више гласова који позивају на организовање нових литија. Народ је несумњиво спреман. Такође, судећи по реакцијама српског народа, макар их ослушкивали и на друштвеним мрежама, не искључујем ни масовне протесте што би вероватно на дуже стазе радикално променило јавну, а пре свега политичку сцену у Црној Гори. Није се српски народ са својом Црквом и партијама борио за овакво понижење. Срби су створили Црну Гору и неће дозволити да она буде играчка у било чијим рукама. Понављам, Црква и њена Митрополија црногорско-приморска су неприкосновени ауторитети у земљи, и од њих се највише очекује. Национално свесни Срби нису нарочито затечени свиме што сведочимо последњих дана, јер су у сусрет последњим изборима са много, казаћу кредибилних адреса, стизала упозорења да би српски народ могао да претрпи озбиљну штету у будућности ако би и мањи његов део гласао за политичке структуре које се декларишу као грађанске.

"ПЕЧАТ": У којој мери чињеница да је у време када се догодио злочин у Сребреници постојала државна заједница са Црном Гором – имплицира да званична Подгорица подржавајући текст Резолуције, показује спремност да се сагласи са сопственом геноцидношћу?

Раичевић: Управо је из Цркве, из пера протојереја – ставрофора Велибора Џомића, доктора правних наука, веома стручно и илустративно објашњено да би гласањем за Резолуцију о Сребреници, Црна Гора и себе означила геноцидном, једнако као и Србију и Републику Српску. То се сасвим јасно дефинише у уводном делу Предлога Резолуције, о чему ни Спајић ни министар спољних послова Филип Ивановић, на жалост национални Срби, ништа и не знају. Када се десила Сребреница, која неспорно јесте злочин за осуду, Црна Гора је била у заједничкој држави са Србијом, а на то подсећа СБ УН својом Резолуцијом бр. 819 од 16. априла 1993. године, која је, најзад, у суштини „платформе“ на којој се доноси Резолуција о Сребреници.

Дакако, на реалност да се Црна Гора овим одређује најдиректније и против саме себе, упозоравају и бројни други угледни правници и стручњаци, нарочито они који се баве међународним правом.

"ПЕЧАТ": О чему сведочи актуелни распоред политичких снага у Црној Гори – да ли и колико простора имају српске странке да промене задати спољнополитички курс земље?

Раичевић: Промене које су се десиле 30. августа 2020. године, упркос (не)очекиваним идеолошко-политичким заокретима појединаца и покрета који су на власт дошли доминантно српским гласовима, позитивно се одржавају на побољшање положаја српског народа када је реч о приступу основним људским и грађанским правима. Наравно, далеко је то од очекиваног и нормалног, али су видљиви помаци. У прилог томе говори чињеница да ја могу без претеране обазривости обићи породицу од које сам одвојен четири и по године. Србима који чине сада већ вероватно близу 40 одсто становништва државе више није забрањено запошљавање у јавним институцијама, у многим општинама су Срби градоначелници, и освојили су власт а након много времена и председник Скупштине Црне Горе је Србин. Српске националне интересе међутим скупо кошта чињеница да један, не тако мали број Срба, гласа за тзв. грађанске странке чије деловање је у суштини антисрпско, посебно у контексту односа према Космету и Републици Српској. Након свега, верујем да ће на свим следећим изборима бити значајно другачије, а исто тако уверен сам да су се српски политичари опаметили те да ће убудуће наступати што јединственије како би остварили снажнији утицај у власти него што је то био случај након последња два изборна циклуса. Ваљало би такође да држе до обећања и на тај начин избегну миграцију националних Срба из националних ка грађанским партијама. Тиме би се створиле претпоставке и за вођење политике на спољном плану у духу онога што је традиција Црне Горе, али и интерес земље у сваком смислу.

"ПЕЧАТ": Остали сте доследни својим идејама чија цена за све ове године није била мала. Како из перспективе литијског референдума који сте преко портала ИН4С активно подржавали оцењујете могућност трајних корекција у Црној Гори?

Супротно вољи озбиљне већине грађана, бежећи од референдума о том питању, бивша власт Мила Ђукановића увукла је Црну Гору у НАТО савез. Српски народ, као и значајан део оних који се изјашњавају као Црногорци, не гледају на ту чињеницу благонаклоно. Владе Здравка Кривокапића, Дритана Абазовића и Милојка Спајића наставиле су да промовишу задати курс упркос томе што већина грађана, како показују истраживачке студије, не подржава такво опредељење. Факат је да у тако креираном амбијенту НАТО земље преко својих амбасада и изасланика праве изборе и делегирају чланове у извршној власти, док српским представницима рецимо још увек није дозвољено ни да учествују у Влади. Упркос томе српске партије чине део парламентарне већине и подржавају Владу у коју би најављеном реконструкцијом у јуну ове године требало да уђу. Сада се, међутим, поставља питање, да ли би улазак у Владу где већина министара Србију, Републику Српску и саму Црну Гору означава геноцидним – имао сврхе. Уређивачка политика ИН4С-а, природно, остаје на српском становишту. Немамо намеру да се мењамо и да ћутимо на ничија нечињења у односу на наш народ. Цена истрајавања на таквом опредељењу није била мала, како сте и сами констатовали, али нема те жртве коју нисмо спремни да и у будућности поднесемо како не бисмо скренули са националног пута који смо себи трасирали када смо почели са радом, а било је то на Ђурђевдан 2008. године. Такође осећамо да је наш позив да залуталу браћу вратимо на стазе које смо заједнички утабали последњих деценија подсјећајући их свакодневно да земаљско је замалена царство …

"ПЕЧАТ": Покушај идентитетске конверзије у Црној Гори није дао очекиване резултате. Да ли ће Запад променити приступ и на које снаге у том науму може да рачуна?

Раичевић: Ако се изузме један број политичара који су прешли пут од Срба „са дна каце“ у изборним кампањама до идеолошких Црногораца, народ се није дао баш у потпуности преварити. Дубоко верујем да ће резултати недавног пописа показати значајан пораст броја Срба у Црној Гори у односу на попис из 2011. године. Тај тренд враћања народа свом извору и корену се више ничим не може зауставити. Срби су у Црној Гори своји на своме. Вреди подсетити да смо једини народ који овде има континуитет. До Другог светског рата, познато је, у Црној Гори су живели само Срби и око пет одсто Албанаца (тадашњих Арбанаса). Запад свакако неће одустати од покушаја својеврсног унијаћења народа у најмањој балканској земљи, али нисам сигуран да им се неће све више то враћати као бумеранг. Уосталом, рекло би се да већ почињемо да живимо то време кад су „западне вредности“ које се уцењивачки намећу слабијима, и овде почеле да се разобличавају и све гласније коментаришу као углавном лоше и веома штетне.