Попис кроз лупу правника: "Нема ту нације ако знамо њено мјесто, датум и тачно вријеме оснивања!"

Ако смо читали "Дон Кихота",  знамо "да се на лудим темељима не може градити паметна зграда". Уколико смо чули за врлог српског правника, историчара права и професора Валтазара Богишића, знамо и то да  "што се грбо роди, вријеме не исправи".

У контексту претпосине еуфорије у Црној Гори, чини се да никада није био већи страх субјеката бившег режима да ће лажне вриједности стваране за партијско-идеолошке потребе од 1945. до 2020. године коначно доживјети дебакл.

На наредном изјашњавању грађана, наиме, поред осталог, показаће се и који је однос Срба и њихових рођака и браће која се изјашњавају као национални Црногорци. 

Као што се зна, за оца црногорске нације која се не помиње никада прије 1945. године, сматра се Милован Ђилас, црногорски комуниста, политички затвореник у двије Југославије, учесник Народноослободилачке борбе, политички теоретичар и писац.

Подсјетимо, Ђилас је 1. маја 1945. у "Борби" објавио текст "О црногорском националном питању" којим је дефинисао комунистичко схватање црногорске самобитности.  Истини за вољу, у том прилогу  Ђилас јасно констатује да су "Црногорци поријеклом Срби", али да су временом израсли у посебну нацију, односно да су постали "посебни, другачији Срби од свих Срба - Црногорци".

Опште је прихваћено да је Ђилас овим измислио црногорску нацију.

"Црногорци, несумњиво, припадају српској грани јужнословенских племена и народа. У прошлости, у осамнаестом, па и на почетку деветнаестог вијека, Срби у Србији били су раја под Турцима, Црногорци - дијелом раја а дијелом слободни сељаци у сталној борби против Турака. Јединствена религија је била идејни облик у коме се одвијала борба једних и других против турског феудализма (крст против полумјесеца). Сасвим је разумљиво да су код православне раје, исте по историјским традицијама, и сродне по језику и обичајима, постојале и исте тежње за ослобођењем и јединством у борби. Али путеви развитка ка нацији, били су, код једне (у Србији) и код друге (у Црној Гори) различити.

Срби и Црногорци су једног (српског) народног поријекла, једног коријена, али је развитак у нације, развитак националне свијести, ишао различитим путевима. Из чињенице да су Срби и Црногорци једног поријекла, грађански теоретичари и ситнобуржоаски политичари, који не схватају суштину националног питања и законе формирања нација, извукли су закључак о једној нацији, закључак који је уствари био идеолошка основа и оправдање хегемонизма.

Стварање нације у Црној Гори почело је читаво стољеће касније него у Србији. Овдје су постојали сасвим други и сви услови (територија, економска повезаност и др.), којих није било код мањина у Босни и Херцеговини. Процес формирања црногорске нације и дан-данас траје, а у овоме рату посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност.
По племенској традицији они се осјећају, а и јесу, Срби (српска племена у Средњем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско (као што и нпр. Срби из Србије нијесу Црногорци и не осјећају се таквима).

Гледајући ствар тако, кроз историјски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто осјећају као правилно и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом) и сматрају федерални положај као сасвим нужан, природан и разумљив.

А о будућности се може нагађати. Неки веле да ће између Црногораца и Срба у Србији, без хегемоније и хегемониста, брзо доћи до уједињења, до стапања. Било би, разумије се, смијешно оспоравати такву могућност. Она се теоретски не може оспорити ни за народе који су сродни кудикамо мање. Али она, тим прије, не може бити аргуменат да се вјештачки, т. силом, брише црногорска индивидуалност. Према томе, борба за слободу и равноправност црногорског народа, за слободно, отворено истицање његове националне индивидуалности и за поштовање његових федералних права, једини је пут за зближавање, сједињавање, за стварно братство српске и црногорске нације, које су произишле из српских племена.

Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих политичких разлога (тј. из потребе за привременим маневром) нити ми - цијепамо српство. Ми смо за то, јер смо увјерени, знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији Срби од свих Срба, - Црногорци" - написао је Ђилас у предметном тексту у "Борби".

Ревизија и кајање за измишљање нације

У вријеме свог дисиденства и боравка у иностранству, Ђилас је своје ставове знатно ревидирао. Он је у интервјуу париском „Ле Монде” 30. децембра 1971. године, у којем говори о националном питању у Југославији, поред осталог, рекао: „Црногорци чине саставни дио српске нације“. Даље Ђилас каже да је Црна Гора, у току Другог свјетског рата и по његовом завршетку, „кажњена статусом посебне републке и измишљањем посебне црногорске нације“.

Осамдесетих година прошлог вијека је Ђилас, одричући се својих ранијих ставова о црногорској нацији испољених у „Борби” 1. маја 1945. године, говорио:
Баш сам ја понајприје позван својим положајем у области идеја и власти, извршио неодржива теоријска образлагања црногорске нације. Али ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби-варијетет српске народности, као што и данас мислим да је још оправдана њихова административна посебност.

1991. године Ђилас је говорио:
Ја сам увек сматрао да су Црногорци Срби, али да постоје разлике међу њима које не треба гушити, као што их не треба ни измишљати. Црна Гора има административно-државну посебност и она треба да сарађује са Србијом, не губећи свој државни идентитет, државно-политичку самосталност.

Цамовић: "Нема ту нације ако знамо њено мјесто, начин и тачно вријеме оснивања"

По ријечима Николе Цамовића, правника из Куча, својеврсно "кајање" Милована Ђиласа никако не може рехибилитовати штету која је тада, несумњиво циљано и добро пројектовано нанијета Србима. Србима, дакле, које су комунистички идеолози настојали по сваку цијену разјединити и распрачати у што вије дјелова.

"Посљедице диригованог расрбљавања данас осјећамо као народ више него икада. Превише је ситуација да рецимо имамо два брата у истој кући - гдје се један национално изјашњава као Србин а други као Црногорац. Да не говоримо о ратовима и посљедицама ратова који се сигурно не би десили да није било комунистичког креирања "посебности" која су у крајњем произвела братомржњу и убијање, посебно у Босни и Херцеговини.

Радује тенденција враћања географских Црногораца својој српскоj суштини и стварности јер, коначно, већина њих могу да се слободно изјасне. Упркос свему, није било ни до сада природно, ни логично,  да се изјашњавају супротно својим прецима, који су до прије седам и по деценија сви до једнога били Срби. Били су Срби чак и они који су вјером католици односно припадници ислама. Јер, једноставно тада црногорске нације није било нигдје - истиче Цамовић.

Када се зна како је "основана" тзв. црногорска нација, каже он, онда треба знати и то да заправо и нема ту нације, гдје се зна мјесто, начин и тачно вријеме њеног оснивања. 

"За елементарно образоване и учене људе, ту дилеме никакве нема. Ево, питајте Енглезе на примјер - у којем часопису, у колико сати и ког датума је основана њихова нација" - закључује Цамовић.

Миленко Јовановић