(ВИДЕО) Катнићев "државни удар" у парампарчад

Мирко Паја Велимировић, свједок – сарадник у случају познатом као „државни удар“, оптужио је бившег Главног специјалног тужиоца Миливоја Катнића и његовог замјеника Сашу Чађеновића да најдиректније стоје иза монтаже тог судског процеса, те да су га приморали заједно са тајном полицијом да лажно свједочи како би прије свега оптужио лидере Демократског фронта Андрију Мандића и Милана Кнежевића, али и генерала  српске полиције у пензији Братислава Дикића, коме је требало да се подметне оружје које је наводно било намијењено за учеснике протеста на дан парламентарних избора у Црној Гори 16. октобра 2016. године.

„Не постоји, нити је постојало никакво оружје које је бачено у језеро Газиводе. Не постоји ни Фадиљ од кога сам купио то оружје, како сам под уцјеном то лажно тврдио на суђењу.  И оружје и Фадиља измислио је Миливоје Катнић. Од њега је све и почело. Иза свега он стоји.  Присиљен сам био да лажно свједочим. Ставили су ми нож под грло.  Рекли су ми да  ће ми братанца Стефана с којим сам дошао у Подгорицу  бацити у Морачу. Друго, рекли су ми – имаш три ћерке, ти знаш како Шиптари воле да ј…. српску децу. Не играј се главом. Псовали су ми српску мајку, четничку. Говорили ми „није ти ово Србија, није ти ово Равна гора“ .

 
Био сам уцијењен. Они који имају дјецу знају како је.  Знам да не могу да се оправдам због тога, али желим да олакшам гријех и колико је могуће да се извиним људима који су због мог присилног лажног свједочења много пропатили.  Мој живот је пакао“  – казао је Велимировић и изразио спремност да све што зна о монтажи „државног удара“ од стране Катнића исприча детаљно надлежним органима. Поручује , ако му се нешто деси  „сада се већ зна од кога може то да буде“.

Велимировић је у опширном интервјуу за ИН4С Телевизију и портал рекао да је схватио да је упао у замку Катнића, Чађеновића и свједока-сарадника Саше Синђелића тек када су му припадници црногорске тајне полиције стваили нож испод грла и натјерали га да код начелника полиције у Подгорици исприча све о наводно планираном протесту на који долази заједно са својим познаницима из Лознице и Ваљева. Синђелића је, додаје, познавао површно,  из три-четири ранија сусрета. Није знао да је осуђен на 21 годину затвора због убиства у Хрватској, којој је на крају и испоручен.

У Подгорицу је прије избора  дошао, како је казао, са братанцем Стефаном, а пошто га је претходно у Зубином Потоку (гдје живи) посјетио Саша Синђелић, који га је информисао да ће се одржати „некакав скуп јер се очекивало да ће Мило Ђукановић да покраде изборе“, и позвао га да се укључи у организацију протеста са људима који су му блиски. Синђелић му је, тврди, рекао „да помогнемо нашој браћи“.  Добио је каже од Синђелића и број телефона за човјека који је требао да му буде наводни контакт за смјештај људи из Србије и организацију протеста. Испоставило се касније да је то био човјек из Катнићеве екипе.

Велимировић не крије да је заиста прихватио да иде на скуп у знак подршке Србима у Црној Гори, не слутећи ни тренутка да је у питању замка коју су договорили Синђелић,  Катнић и тајна полиција. Чак је позвао своје пријатеље и идеолошки блиске људе из Лознице, Шапца и Ваљева да се прикључе, чиме су и они упали у замку. Након што је са ножем испод грла натјеран да пријави полицији „све што зна“ и одласка код Катнића, настаје, каже он, агонија.

У страху да ће му страдати породица (ћерке и братанац), како му је запријећено, пристаје да буде лажни свједок сарадник (наводни покајник).

Катнић му је, вели, након што га је саслушао рекао „ од сад ћеш да радиш како ти ми кажемо, знаш добро шта ти је речено“. Велимировић је схватио да га Катнић тиме подсјећа на пријетње које се односе на његове ћерке и братанца које му је припадник тајне полиције упутио док му је држао нож испод грла у аутомобилу.

Како за вријеме наводног покушаја „државног удара“ тако и током суђења, Велимировића је, како каже, обезбјеђење чувало у различитим кућама и становима. Најприје је био у Бару, а доста времена и по Подгорици, на различитим локацијама. Ту су му, како је испричао, најчешће долазили Катнић и Чађеновић и инструисали га како да лажно свједочи.

 „Тренирали су ме. Снимали, морао сам да научим нашпамет шта да говорим на суду.  Посебно су Катнић и Чађеновић инсистирали да са организацијом протеста и наводним планом насиља повежем Андрију Мандића, Милана Кнежевића и ДФ. Бранио сам се и нисам хтио да им поменем имена све до краја суђења, упркос томе што су ме приморали и да све друго стври измислим, односно измислили су они и натјерали ме да то кажем. На крају, Катнић ми је љутито рекао помени бар ДФ, и ја сам поменуо.“ – казао је Велимировић. Тврди да није познавао генерала Дикића, за кога му је речено да му је „надимак“ односно псеудоним Никола, а њему је требао да преда само телефон који му је послао Синђелић.

„Шифра за телефон била је ракија. То није била шифра за оружје како сам био приморан да кажем на суђењу, него, дакле за телефон. Све је то монтирао Катнић. Рекао ми је да будем упоран да „Николу“ одведем до куће у којој је било оружје које су ту донијели и смјестили Катнићеви људи. Циљ је био да се „Никола“, односно Дикић,  затекне са оружјем за које није ни знао. Нисам никада прије тога видио Дикића, нити сам знао да је он у питању све док то у полицији нисам чуо, након хапшења.  Душа ме боли због свега. Надам се да ће се цијела истина сазнати. Ја сам спреман да свједочим о свему овоме што сам испричао, и једва чекам“ – поручио је Мирко Паја Велимировић.

Апелациони суд Црне Горе, подсјетимо, укинуо је пресуду, којом је 13 оптужених за покушај тероризма на дан парламентарних избора 2016. године осуђено на скоро 70 година затвора.

Апелациони суд је прихватио жалбе бранилаца првостепено осуђених пресудом Вишег суда у Подгорици која је изречена 9. маја 2019. године. Поступак је враћен поново Вишем суду, али како је назначено у пресуди, “пред потпуно измијењеним судским вијећем”.

Међу њима су руски држављани Едуард Шишмаков и Владимир Попов који су били оптужени да су починили кривично дјело тероризам у покушају и осуђени првостепено на 15 и 12 година затвора.

Лидери Демократског фронта (ДФ) Милан Кнежевић и Андрија Мандић су били осуђени на по пет година затвора под оптужбом за стварање криминалне организације.

Пресуда је укинута и за оптужене српске држављане: пензионисаног генерала жандармерије Србије Братислава Дикића који је био осуђен на осам година затвора, као и Предрага Богићевића, Немању Ристића, Кристину Христић, Бранку Милић, Милана Душића, Драгана Максића, Србољуба Ђорђевића и вoзача ДФ-а Михаила Чађеновића.