15. април 1979 – дан када се земља отворила, а братска рука Србије подигла Бар из пепела
У 7 часова, 19 минута и 50 секунди, 15. априла 1979. године, Црна Гора је занемијела. Тло под ногама нестало је у једном трену. Земљотрес јачине 7,0 степени по Рихтеровој скали (у појединим мјерењима и до 7,2 у епицентру), са разорном снагом од IX до X степени Меркалијеве скале, ударио је из дубине Јадрана, између Бара и Улциња.
То није био само потрес – то је био лом времена.
Погинуло је 101 лице у Црној Гори, а још 35 у Албанији. Више од 1.000 људи је повријеђено. Преко 100.000 људи остало је без крова над главом. Потпуно је уништено 1.487 стамбених објеката, док је више од 80.000 станова и кућа оштећено. Срушене су школе, болнице, управне зграде, путеви, мостови, туристички комплекси, Лука Бар и бројни привредни капацитети.
Црна Гора је тог јутра била рањена у само срце.
Бар – град који је пао, али није клекнуо
Нигдје разарање није било тако сурово као у Бару. У самом граду и околини, 449 објеката је потпуно сравњено са земљом. Више од 3.000 зграда је тешко или дјелимично оштећено. Болница, школе, институције – све је било порушено или напукло.
Али највећа рана задата је Старом Бару.
Град који је трајао више од хиљаду година, са коријенима у X вијеку, остао је без својих зидина, без дијела душе. Падале су куће које су памтиле вијекове, рушила се Црква Светог Јована, акведукт, џамије и цркве – свједоци једног сложеног, богатог насљеђа. Већина становништва је морала да оде. Тишина се уселила тамо гдје је некада кипио живот.
И до данас, та рана није до краја зацијелила.
Србија – прва, најбржа и највећа помоћ свом народу
И онда, када је било најтеже – није се чекало.
Србија је стигла прва.
У првих 48 сати, у Бар је дошло више од 600 љекара, ватрогасаца, грађевинара и добровољаца из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша. Долазили су без калкулације, без питања – јер је народ у Црној Гори њихов народ.
Стигли су камиони хране, воде, медикамената, медицинске опреме. Стигли су пољски кревети, шатори, монтажне куће. Стигла је нада.
Нови Сад је „усвојио“ дио Бара – преузео је изградњу стамбених блокова и обнову школа. Београд је помагао у санацији болница и кључних институција. Из Србије је стизала најорганизованија, најконкретнија и најобимнија помоћ.
Нико, никада, није био тако брз, тако снажан и тако братски одан – као Србија свом народу у Црној Гори.
Тако је било 1979. године. Тако је било кроз историју.
Цијела тадашња Југославија је устала. Савезно извршно вијеће основало је Фонд за обнову. Омладинске радне акције постале су симбол новог почетка – више од 30.000 младих из свих крајева велике државе, а далеко највише из Србије, градило је нови Бар.
Материјална штета процијењена је на око 4,5 милијарди америчких долара – једна од највећих у Европи у том времену.
Помоћ је стизала из више од 50 земаља свијета – од Совјетског Савеза, преко Сједињених Америчких Држава, Француске, Италије, до Њемачке. Али, у срцу сваког Баранина остало је јасно: најближи су били најбржи.
И највише су дали.
Зашто не смијемо заборавити
Ово није само прича о земљотресу. Ово је прича о страдању, али и о уздизању. Ово је прича о томе како се из рушевина рађа достојанство.
Бар је тог дана изгубио дио себе. Али је добио нешто што се не може срушити – осјећај заједништва, братства и снаге да се изнова гради.
Данас, 15. априла, 47 година касније, не смијемо бити равнодушни.
Сјетимо се 101 угашеног живота. Сјетимо се више од 1.000 повријеђених. Сјетимо се 100.000 људи који су остали без дома. Сјетимо се 1.487 срушених кућа и више од 80.000 оштећених.
Сјетимо се и оних који су дошли – први, без позива, са срцем.
Сјетимо се Србије.
Поклонимо се жртвама. И нека овај датум буде опомена – да чувамо оно што имамо, да не заборављамо ко смо и да никада не заборавимо ко је био уз нас кад је било најтеже.
