Из барске цркве - капеле подигнуте у част Светог Петра Ловћенског Тајновидца, одјекнула је бесједа протојереја-ставрофора Слободана Зековића — глас снажнији од трубе, а топлији од сваке молитве. Са олтара сабраћања и завјета, Зековићеве ријечи пробиле су зидове заборава, проломиле се кроз вјековну маглу неразумијевања и запарале небо над Ловћеном. Његов глас био је глас савјести — глас који подсјећа, позива и опомиње.
„Није чудо,“ рече он, „што је наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по ко зна који пут ишчитавајући надахнута дјела Светог Петра Ловћенског Тајновидца, покренуо иницијативу да он буде уписан у диптихе светих.“ Та иницијатива није била пуки симболички чин, већ плод дубоког увида у духовну вертикалу коју је Његош оставио народу — вертикалу која иде од Ловћена до неба, а враћа се као благослов народу који је умио лице у истини и вјери.
И у том духу, храм у коме се Зековић обратио сабраном народу, први је подигнут у част „новојављеног и новопрослављеног Светог Петра Ловћенског Тајновидца“.
Док се чека одлука Сабора о датуму његовог празновања, овај народ га већ слави — срцем, дјелом и молитвом. Сјећајући се свечаног освећења капеле која се налази и порти Саборног храма Св. Јована Владимира 2017. године, које је предводио блаженопочивши Митрополит Амфилохије, свештеник Зековић нас је подсјетио да је подизање овог и сличних храмова по узору на Његошеву капелу сигуран знак да ће и та светиња на Ловћену бити обновљена. „Да ће свете мошти Петра Ловћенског Тајновидца у тој обновљеној светињи опет наћи мира и спокоја. И да ће одатле благосиљати род наш, Црну Гору и цијело свеукупно српство и све православне хришћане у цијелој васељени.“
Ове године обиљежавамо и велики јубилеј — 100 година од последње обнове Његошеве капеле, коју је 1925. године обновио краљ Александар Карађорђевић, по благослову митрополита, а касније патријарха Гаврила Дожића. „Обновио оскрнављену и порушену Ловћенску капелу и у њу су поново враћене и положене Негошеве свете мошти.“ Тада је учињено по правди и по завјету. Сада чекамо нову правду. Ново покајање. Нову обнову.
„Даће Бог,“ додао је прота, „и молимо се за тај дан, и сви га жељно ишчекујемо, да се поново оскрнављени олтар обнови на Ловћену, јер ће то бити сигуран знак духовне обнове и васкрсења Црне Горе и цијелокупног нашега народа. Дај Боже да се удостојимо да дочекамо тај дан. Ако не ми, дочекаће га сигурно наша дјеца и наши унуци.“
И ту лежи суштина свега: обнова капеле није само градитељски подухват — она је израз колективног покајања. Његош је проклео ако му се не испуни последња воља. И ми већ живимо посљедице тог проклетства. Подјеле, мржње, и духовна конфузија — све су то плодови гажења над завјетом највећег Петра. А ако томе додамо и проклетство Светог Петра Цетињског, који је рекао да ће месо живо отпадати од свих који се окрену од Русије, онда се пред нама отвара слика једне Црне Горе која је на трен била заборавила своје темеље.
Али и у том мраку постоји свјетлост. Садашња власт нема изговоре. Не смије бити у строју оних који су одбацили српство, Петровиће, Русију и завјете предака. Ако имају ишта историјски и морално здраво у себи, онда морају бити први који ће стати за обнову капеле — не ради политике, већ ради помирења, спасења и достојанства.
Обнова капеле је испит. За народ. За власт. За будућност. А кад та капела поново осване на Ловћену — небо над Црном Гором ће се отворити, а народ ће поново осјетити да је на правом путу. То ће бити васкрсење истине, вјере и народа.
И тада ће Свети Петар Ловћенски Тајновидац, из обновљеног храма на врху своје планине, опет благосиљати све нас — од мора до Саве, од Вардара до Ловћена, и преко свих крајева православне васељене.
М. Дедић
