Милоје и Борис као примјери чојства и јунаштва

Скидањем униформе и преласком на страну већинског народа у Црној Гори који се противи безумљу и амбијенту страха и терора који креира однарођени режим Мила Ђукановића, барски полицајац Борис Јанковић сачувао је властиту част, али и неукаљани углед и достојанство своје породице. 

Он је одбио да примјењује силу према свом народу и легално изабраним представницима народа у Будви, како су то од њега и осталих припадника Интервентне јединице бесрамно захтијевале  старјешине, што је без дилеме охрабење и за бројне друге његове колеге који слично размишљају, а из одређених разлога још увијек нису раскрстили сами са собом.

Поступио је честити Јанковић једнако као и његов колега из Никшића, Милоје Шћепановић, који је претпостављенима вратио униформу и полицијску значку у тренутку када су Никшић и готово читава Црна Гора устали у одбрану светиња Српске православне цркве, чије отимање је предвиђено скандалозним Законом о слободи вјероисповјести.

Јавност је неподијељена у оцјенама да су поступци Шћепановића и Јанковића управо најбољи примјери чојства и јунаштва у данашњој Црној Гори, али и образац за све друге полицајце и државне службенике који нису сагласни са начином на који се режим обрачунава са својим народом који је устао против безумља и бруталне отимачине коју је наумио да на рачун једине канонске православне цркве спроведе атеиста и богохулник који се налази на челу најмање НАТО колоније.