Од Туђемила до „Гајетуше“: Ко и зашто прекраја историју Црне Горе?

ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат

У криминалистици и кривичном праву постоји термин или појам мотив, као субјективни покретач за неку радњу или пропуштање неке радње. Мотив је и једно од девет златних питања криминалистике, јер без мотива нема никаквог дјелања. У нашем друштву постоје тешко објашњиве друштвене појаве и тешко је објаснити зашто неко, код аксиоматских истина и општеприхваћених и познатих историјских чињеница, покушава да фалсификује историју, не да мијења оно што је било, него да га прикаже онако како њему данас, из данашње политичке, идеолошке или друге перспективе, одговара.

Замислите да узмете боцу најбољег вина, рецимо црмничкога, онда га испијете, у исту боцу успете, рецимо, сирће. А на боци и даље стоји натпис „Врхунско црмничко вино“, али садржај је промијењен.

У Црној Гори се управо десио и даље се дешава покушај промјене садржаја и бића Црне Горе које је носила кроз вјекове. Мотив је да се прикаже као неки садржај који нема везе са вјековним садржајем, а што је најпогубније, да се фалсификују историја и историјске чињенице.

Овдје је мотив више него неморалан. Свакодневно сам у прилици да гледам или слушам фалсификате и лажи. Мој наставник историје и велики пријатељ, сада покојни Драгиша Шоћ, рекао нам је још у основној школи да се наоружамо најјачим оружјем. Питао нас је шта је то. Не, по његовом ставу, нису то биле ни пушке ни бомбе, већ је рекао: „Образовање“. Е, каже, онда вас неће моћи лагати.

Како у Црној Гори, посебно од 1997. године, креће стравична кампања фалсификата, која је своју базу имала и раније, али не толико изражену, јер период од 1945. до 1991. године није био толико погубан као онај од 1997. до дана данашњега. Мој мотив за ову причу био је прекјучерашњи догађај, обиљежавање толико значајне „Туђемилске битке“, дана, замислите, 07. 10. 1042. године. Чак је и календар тада био исти.

Почећу од тог обиљежавања и успут поменути још неке друге приче.

Црна Гора има дугу и бурну историју. Записивали су је гуслари, али и народ, преносећи је с кољена на кољено, а имала је и једну од најстаријих штампарија у свијету, иако данас има толико неписмених. Та штампарија је штампала „Октоих“, осмогласник на црквенословенском језику, ћирилицом, коју данас европска Црна Гора жели да потисне.

Дакле, причамо о 1042. години, једанаестом вијеку, када овдје нема ни помисли да ће се након неких 400 година оформити заједница која ће добити име Црна Гора, по турској ријечи Кара Даг, или „црна брда“ у слободном преводу. Данас то звучи европскије — Montenegro, па савремени житељи ове долине богова више воле тај термин.

У вријеме одржавања те чувене битке Црна Гора није постојала. Постојала је Кнежевина Дукља, име по римској провинцији Doclea, а онда се намеће питање: ђе бјеху Црногорци и Брђани тада? Ко је водио битку, ко је предводио војску, ко је учествовао и ко је побиједио? Да ли су ратовали Дукљани и са ким? Да ли са Византијом, која је обухватала низ држава и народа, а нису постојали национални Византијци?

Битка је вођена 400 година, дакле пуна четири вијека прије него што је скадарски паша дао Црнојевићима да око Цетиња, на двадесет квадратних километара, оснују беговину. У вријеме битке нико није предвиђао Црну Гору, већ је Стефан Војислав, кнез, био владар и предводитељ војске која се побунила против Византије, али су устаници савладани и кнез је одведен као сужањ у Цариград, након чега је утекао и вратио се у Дукљу, те завладао низом области. Након тога су Византијци послали војску на кнеза Михаила Војислављевића, на Трибале (византијски назив за Србе), и одиграла се битка, читај: засједа, гдје су караван гађали камењем и нагрдили војску, те је након тога Византија дала Дукљи неку врсту самосталности.

Е сада, какве везе има данашња Црна Гора, или она од 1499, кад се Зета прозва Црном Гором, са свим тим? Црна Гора има славних битака и могло се узети у обзир на стотине битака да се узму за Дан Војске Црне Горе. На страну то што данашња војска нема бројност, капацитет и све оно што краси војску у правом смислу ријечи, могло се узети Вучји До, Граховац, Мојковац, Круси, Мартинићи, Царев Лаз или безброј других славних битака. Дакле, у том чувеном боју нису учествовали Црногорци, али за незнавене и наивне, и оне који нису наоружани онако како је заповиједио наш наставник, може све да прође.

Идемо даље, што би рекао Милан Вујовић. Док сам шетао градом, запазих ово или оно, а ја запазих на тргу у Бару таблу од мермера са ликовима Владимира и Косаре. Путник, намјерник, пролазник прочитаће фалсификат, лаж да су на мермеру уклесани ликови Владимира и Косаре, црногорског принца и македонске принцезе. У знак пријатељства црногорског и македонског народа.

Језиво, заиста! Нити је Владимир црногорски принц, већ кнез Дукље, касније роб Самуилов и мученик који се посветио као Свети Јован Владимир, и који никада у свом богатом, али кратком животу, упркос својим даровима, није чуо за Црну Гору, јер је она настала пар вјекова касније. Косара, такође, није македонска принцеза, већ кћерка тог истог цара Самуила од Бугарске, а Македонија коју данас знамо нема везе са тим вјековима и догађајима и иста је продукт социјалистичке револуције и одлука КПЈ.

Далеко је то вријеме. Ми нисмо расчистили са догађајима од прије неколико десетина година, гдје још постоје живи свједоци, а не о догађајима из десетог или једанаестог вијека. Многе су војске овуда протутњале и од кнеза Војислава до данас измијенило се штошта, да бисмо се ми данас тако лако везивали за њега.

Но, то је далека прошлост. Напоменућу још једну чињеницу, фалсификат новијег доба. Замислите да се неки ките заставом тзв. „Гајетуша“. Зелена подлога, унутра грб Краљевине Црне Горе, оивичен вијенцем са тробојном заставом, и около пише: „За част и слободу Црне Горе“. Наводно је то застава црногорских интернираца из Гајете, малог мјеста на Азурној обали Италије, гдје је био логор за остатке црногорске војске и присталице краља Николе који су подржавали династију Петровић и Божићну побуну од 1919. године.

Е па, драги моји, овако стоје ствари. Та застава „Гајетуша“ настала је у једном кафе-бару на Цетињу 1993. године, у јеку експанзије ЛСЦГ, и никада је нико прије тога није видио, посебно не у Гајети, нити ју је ико икада развио до тога дана као комитску или касније побуњеничку заставу након 1918. године.

У Гајети је било пуно познатих људи из Црне Горе који су припадали мојој породици. Шћепан Јелић, од оца Шора, ујак моје мајке, комита и учесник побуне као зеленаш, био је у Гајети и тамо скончао свој млади и мученички живот. Није имао такву заставу ни он ни његова дружина, као ни Лазар Никчевић, мајор, ђед-стриц моје мајке, који је био комита, а касније зеленаш. И он је, нажалост, у двобоју убио овог ујака моје мајке због љубоморе, јер је краљица Италије Јелена Савојска одликовала Шћепана, а не њега.

Поменух ову породичну трагедију, а још су код нас блиједе фотографије из Гајете које је баба Јана чувала као успомену на свога брата, који, узгред, није носио никакву „Гајетушу“, већ тробојни барјак Краљевине Црне Горе.

Мало је моје перо, а како рече Бећировић: „А ја да сам брдо од пијеска, а мастило Рајна и Сутјеска, не бих могао набројити фалсификате који се чине.“ Неће вам проћи, имамо историјско памћење и знамо вам мотив, и не можете бити оно што нијесте, јер оно си што си, како рече велики Александар Берчек у улози Сиктер Ефендије у дјелу посрнулог и несрећног Вука Драшковића.

П. С. Ко има да ми одговори и да каже да нешто нисам написао истинито, за све имам доказе и нека ми стане на „биљегу“ аргументима.

Ваш доброжелатељ и раб Божји Драгутин.

Октобар 2026. љета Господњег.