"Протест" у Брчелима: Циркус који је доживио презир Црмничана

Опет стара матрица: мало антисрпства, мало измишљотина о „окупацији“ и довољно патетике да би се окупило неколико десетина људи наводно „забринутих“ за Црну Гору. Данашњи "протест" у Доњим Брчелима, гдје су у први ред изашли Ненад Никaљевић, Јован Лекић и друштво са „факултета за црногорски језик“, у суштини није био ништа друго до још један циркус са добро познатим потписом – режиран, провидан и јадан.

Опет смо чули исту, до зла бога излизану флоскулу: „Црква Србије је окупациона“. Говоре о Српској православној цркви, наравно. Која је створила Црну Гору, да подсјетимо. Манастире, једнако у доњим и горњим Брчелима, као и све православне светиње у Црној Гори, подизали су и чували управо Срби кроз вијекове, док „европејци“ из НВО канцеларија не би ни знали гдје су Брчели да им се не плати дневница за долазак.

Тешко је побројати све противрјечности које изговарају. С једне стране, кад затреба, уз краља Николу би да буду, позивају се на „светиње“, а с сруге пљују на Цркву којој је и сам краљ припадао и која је одржала и Црну Гору и његову династију. Говоре о „узурпацији гробаља“ и „паљeњу школа“, а заборављају да су управо комунистичке власти, чији су идеолошки потомци данас главни међу њима, уништавале храмове, претварале манастире у складишта и стаје, а гробља у паркинге.

Цијели овај скуп није био никакав „грађански протест“, већ политичка забава за мали круг истих актера који понављају једну исту причу већ дуже вријеме. Један „правник“ говори да је СПЦ „криминална група“, други „историчар“ измисли да „400 година није било Црне Горе“, трећи декан, плаћен из буџета, тврди да је православље у Црној Гори „антидржавно“.

Звучи познато? Наравно – јер све ово слушамо од времена када је Мило Ђукановић патентирао србофобију као идеологију, због чега је политички погинуо када је народ подигао тробојке и стао у литије и одбрану своје суштине. И од тада па до данас, једина „идеологија“ ових гласноговорника јесте борба против српског имена, против СПЦ и против онога што огромнс већина народа у Црној Гори сматра својим идентитетом.

Али баш зато, највећа порука Брчела није била у ријечима организатора, већ у презрењу које је према њима показала огромна већина Црмничана, препознајући њихове мотиве и одбацујући њихове подвале.

Посебно је бизарно што се све ово пакује у флоскулу о „европском путу“. Ако је пут ка Европи условљен мржњом озбиљне мањине према Србима и православљу, онда се поставља питање – у коју то Европу воде Никaљевић и друштво? У ону гдје је дозвољено ревидирати историју, пљувати по већинском народу и мијешати шовинизам са невладиним активизмом?

Цјелокупна суштина њиховог наступа јесте у једној реченици: „Црна Гора је трн у оку Београду.“ Чим чујете ово, знате да говори или политички губитник или НВО активиста који се без „српске опасности“ не би могао одржати на сцени ни три дана.

А истина је другачија: да није било Српске православне цркве, не би било ни Брчела, ни Црмнице, ни самог народа који је тамо опстао кроз вијекове. Да није било Срба, не би било ни црногорске државе, јер је и сама настала из српског народа, српске крви и српске борбе.

Све у свему, протест у Брчелима није био ништа више до циркус и једна представа у режији антисрпских кругова који се хране подјелама. Иза свих великих ријечи о „слободи“ и „европском путу“ стоји пука мржња према свему што је српско. А Црна Гора, ако жели да буде истински слободна и европска, мораће једном да каже доста онима који од ње живе тако што изнова измишљају „окупације“ и „непријатеље“.

Јер није Црна Гора угрожена од СПЦ, већ од трибуна у покушају који би да је бране од сопствених темеља.