Сјећање на Тома Ораовца, првог предсједника Српске народне читаонице у Бару, најстарије институције културе у граду

Томо П. Ораовац (Ораово, Кучи, 18. октобар 1853 — Београд, 3. март 1939) био је књижевник, публициста, борац за уставне слободе у Црној Гори, инспектор Министарства за финансије и народни посланик. Први је предсједник Српске народне читаонице основане 22. марта 1881. године у Бару, најстарије културно-образовне установе у нашем граду.

Припадао је првој генерацији која се школовала у Цетињској богословији (1869—1872). Након завршеног школовања је радио као учитељ, у Даниловграду, а затим у основној школи на Цетињу, гдје је брзо затим постао и њен управитељ. Иницирао је сазивање прве скупштине црногорских учитеља, на којој се залагао за једнобразну наставу и укидање тјелесне казне у школама.

Током Вељег рата је обављао значајне дужности у снабдијевању херцеговачких избјеглица храном. Године 1876. године књаз Никола је га је поставио за главног администратора за пријем хране и помоћи из Русије. За саслуге указане народу је добио висока одликовања. Постављен је за главног интенданта у Бару, где је остао до 1881. Био је иницијатор оснивања овдашње  Српске народне читаонице, коју су подржали најугледнији грађани.

Заједно са неким истакнутим и слободоумним грађанима, покренуо је акцију за успостављање демократског и парламентарног режима.

У односу на апсолутистички режим тадашњег књаза, касније краља Николе,  је био у опозицији, протјеран је из Црне Горе 1883. године и прешао је у Србију.

Служио је као чиновник у полицији и у Министарству финансија. Радио је као срески начелник, порезник, контролор и инспектор у Министарству финансија и на том положају је остао све до пензионисања, након педесет година рада у државној служби.

Између два светска рата био је члан Радикалне странке Стојана Протића. Био је члан Друштва за проучавање историје Црне Горе као његов предсједник и предавач.

Бавио се књижевношћу и публицистиком. Још као млад је почео да пише лирску и епску поезију. Неке од његових пјесама, које су настале још у периоду док је живео у Црној Гори, постале су веома популарне.

Сахрањен је у Београду на Новом гробљу, у близини цркве свеог Николе. Изнад гроба је биста са приказом његове главе.

Једна од улица у Бару, у насељу Шушањ, носи име Тома Ораовца.

Септембра 1916. Године Томо Ораовац је писао краљу Николи:

Заиста, тешко пада на срце и на душу свакоме пријатељу слободе и славе српскога народа у Црној Гори и до суза доводи то, што је Црна Гора ово дочекала! А дочекала је, преварена и издата, издају која је куд и како замашнија и страшнија од издаје Вука Бранковића. И послије свега тога да се не чује глас Вашег Величанства! А зна се да је Ваш глас био неопходно потребан, да се каже свијету зашто се без потребе убацио аждаји у жвале један идеално честити и витешки народ. Потребно је било, а потребно је још увијек да се упозна сва свјетска јавност и савезничке силе о томе: како је и зашто је Црна Гора пала и пропала. Јест, дужан је био краљ Црне Горе да се истином изађу на средину!

Да, сваки прави Црногорац, који је из прошлости навикао да у свакоме Црногорцу гледа чистог Србина, неустрашног борца, непобједивог јунака, кога краси чојство, чисти јуначки карактер, отвореност и поштење, мора да се пред оваквим чином стиди, и тек кад то увиди и до познавања ове страшне јаве и истине дође – мора да се зачуди: како је Ваше Величанство могло, како је хтјело, како је од осуде садашњих и будућих покољења смјело, са висине једнога пријестола својевољно панути у мрак недизања и вјечитог народног проклетства! Дужност је Вашега Величанства била да се своме народу при поласку јавите, са њим опростите, да му на несравњивој вјерности, послушности и вјечитом самопрегоријевању захвалите и заслужену пошту одате. А кад то у своје вријеме нијесте хтјели или нијесте смјели учинити, треба да то сад учините, ако никога другога ради, а оно ради Вас самих, да се народ, ако и доцкан, обавијести, да свјетска јавност буде на чисто: зашто је погажена славна прошлост и независност Црне Горе, која је без икакве цијене предата подломе непријатељу, који је погазио и обесветио све чим се Црногорац пред свијетом поносио!

Ово говорим као искрени и прави пријатељ српскога народа у Црној Гори, као Србин, а не као Ваш непријатељ, јер овдје, у овоме страшноме слому, не видим само Ваш слом, него због Вас и са Вама слом Црне Горе и свега онога чим се она пред свијетом поносила, што Црној Гори никад и ни у једној прилици нијесам пожелио. Напротив, баш онда кад сам Вашим гоњењем довођен до најтежег искушења, јављала се у мени отпорна унутрашња сила, која је обузимала сво моје биће и гонила ме да као Србин живим, страдам и умрем, па макар и од купљене најамничке руке а да Црној Гори не помислим ни најмањег зла, него да се за њено добро и Вашу поправку још силније заложим и учиним оно што поштени људи и праве патриоте могу урадити, угађајући тијем: Богу, правди истини и својој савјести.