До 1. децембра 107 грађана извршило самоубиство у Црној Гори

До првог децембра ове године 107 становника Црне Горе извршило је самоубиство. Прошле године самоубиство је извршило 126 особа, а годину раније 124, подаци су које је Управа полиције доставила Порталу РТЦГ.

Психолог и породични психотерапеут Анђела Новаковић у разговору за Портал РТЦГ упозорава да поменути подаци потврђују неопходност озбиљности и хитности у рјешавању овог проблема. Како наводи, подаци не осликавају искључиво проблем појединца који почини суицид и његове породице, већ позива на одговорност цјелокупно друштво.

Истраживања показују да се 79 одсто суицида на глобалном нивоу дешава у ниско и средње развијеним земљама, а у традиционалним друштвима, транзиција је више повезана са суицидом мушкараца, појашњава психолог.

„Примијећене су значајне родне разлике међу особама које су покушале и извршиле суицид. Тако, истраживања показују да мушкарци чешће изврше суицид од жена, а ова разлика расте са старошћу мушкараца. Жене чешће од мушкараца имају суицидне мисли и покушаје суицида“, наводи Новаковићева.

Појашњава да друштвена очекивања од мушкарца могу бити ризични фактори за суицидно понашање.

„Мушка родна улога од мушкарца захтијева снагу, хладноћу, трезвеност, неповриједивост, успјех, а када се у животу деси нешто што то наруши од тог истог мушкарца се очекује да сузбије емоције, да ријеши проблем. Поновљени неуспјеси при рјешавању проблема могу довести до тога да одлука да се изврши суицид изгледа као једино рјешење. Посебно ако постоје црте личности, које се сматрају доминантно мушкима, а односе се на импулсивност и агресивност. Такође, битно је поменути и начин извршења суицида, који је код мушкараца најчешће употребом ватреног оружја, као и висок степен повезаности злоупотребе алкохола“, наводи она.

Говорење о самоубиству апел за помоћ

Како додаје, у нашем друштву ће се често чути увријежено мишљење да онај ко говори о самобиству привлачи пажњу, те да се сигурно неће убити.

„Говорење о самоубиству представља апел и никако га не треба занемарити. Треба узети у обзир факторе ризика, претходну породичну и личну историју, разговарати са особом, помоћи јој/му да нађе бар једну особу и/или околност због које треба живјети, али никако не остати сам у свему томе, тј. јако је важно да особа потражи стручну помоћ“, истиче психолог.

Додаје да уколико се деси да особа не вербализује идеје или намјеру да почини суициде, поред наведених фактора ризика, значајно је обратити пажњу на промјене у понашању, у континуираном трајању, које се могу манифестовати кроз висок степен незадовољства, ниску фрустрациону толенцију, смањене социјалне контакте, повлачење, промјене у ритму спавања, исхране, злоупотребу алкохола и ПСА.

Указује да у нашој земљи постоји јако мали број истраживања на ову тему, а подаци које можемо наћи се искључиво ослањају на бројке о почињеним самоубиствима.

„Важно је доћи до фактора ризика у Црној Гори, а након тога системски дјеловати, а кроз стварање институционалних прилика у којима ће се на адекватан начин пружати подршка лицима са суицидалним идејама, намјерама и покушајима“, наглашава психолог.

Према њеној оцјени, стигма везана за бригу о менталном здрављу у Црној Гори се смањила. Грађани, а посебно млађа популација, виде значај правовремене бриге о менталном здрављу.

„С друге стране ограничени капацитети на нивоу државе им у томе не помажу. Посебан акценат стављам на примарну здравствену заштиту, тј. непостојање Центара за ментално здравље у свим општинама, неријетко и рад Центара за ментално здравље који не испуњавају постављене стандарде, мали број стручних лица и сл. Јако је значајно да поред личне одговорности особе која осјећа одређене промјене у свом функционисању истаћи и одговорност цјелокупног система, а како би се наши грађани осјећали подржаним и сигурним“, апелује Новаковићева.

Сваких 40 секунди по један суицид у свијету, фокус ставити на факторе ризика

У свијету се, како наводи, у просјеку деси један суцид на сваких 40 секунди, као и један покушај суицида сваке 3 секунде.

„Процјењује се и да на сваку одраслу особу која је починила самоубиство постоји још 20 особа које су покушале самоубиство, те да је 1.4 одсто свих смртних случајева на свијету узроковано суицидом. Наведено указује да је самоубиство један од водећих узрока смрти и да је посљедица већег броја жртава у односу на убиства и рат“, истиче саговорница портала РТЦГ.

Она је истакла се у односу на ове податке мора говорити више о факторима ризика него о мотивима за почињени суицид.

„Додатно што мотиви често буду неоткривени, осим ако особа јасно прије почињеног дјела није вербализовала разлоге, или оставила поруку… С друге стране фактори ризика нас могу усмјерити на виши степен сензибилности у препознавању евентуалних окидача“, поручује Новаковићева.

Како каже, у новијим психијатријским и психолошким студијама истиче се повезаност проблема менталног здравља са повећаним ризиком од суицида.

„Тако особе које имају проблем са депресијом, зависници од алкохола, стари и усамљени, они који најављују суицид и они који су већ покушали суицид. Према налазима из САД и западноевропских земаља, особе обољеле од депресије су у 12 до 20 пута већем ризику да почине суициде. Тај ризик се повећава са годима старости, а сходно животним промјенама (здравље, друштвена улога, посао (пензионисање), финансије, блиски људи, друштвена подршке)“, истакла је надаље она.

Указује да су особе са биполарним афективним поремећајем такође су у ризику за суицид.

„Сматра се да једна петина изврши суицид, док га више од половине покуша бар једном у току живота. Према једном истраживању, покушаји суицида међу пацијентима са дијагнозом депресије крећу се од 9 до 30 одсто, а код биполарног афективног поремећаја до 61 одсто“, наводи Новаковићева.

Поремећаји личности су такође носе висок ризик за суицидно понашање.

„Наводи се да чак 50 одсто особа са овом дијагнозом покуша суицид, а изврши 25%. Најчешће су то особе са граничним поремећајем личности. Одређене соматске болести такође су важан фактор ризика за суицид. Према процјенама, од 25 одсто до 75 одсто пацијената који имају карцином, мултиплу склерозу, епилепсију, деменцију изврши суицид“, истакла је психолог.

Посебно указује да не смијемо занемарити ни генетски фактор, који повећава ризик од јављања суицидалних идеација, као и суицидалних покушаја, те раније постојање суицида у породици, које се узима као потенцијално научено понашање при рјешавању проблема.

„Такође и одређене црте личности, као сто су агресивност и импулсивност“, наводи Новаковићева.

Све наведено, како појашњава, представља ризике за развој суицидалних идеја, али је врло важно истаћи да се исте не морају реализовати уколико се реагује на вријеме.

„На основу искуства рада са особама које су размишљале о суициду, или су покушале суицид стицем утисак да у том моменту они само нису успјели да пронађу адекватан начин да ријеше проблем са којим су се суочили, а да подршком, како стручном, тако и окружења најчешће нађу разлоге да наставе да живе, те на суицид висе не гледају као начин да ријеше сопствене проблеме“, наводи Новаковићеве.

(Извор: РТЦГ)