Прича о бившим радницима барске „Приморке“, њиховим неисплаћеним потраживањима и годинама чекања на правду поново је у центру пажње. Овога пута, међутим, не због новог обећања или рјешавања њихових проблема, већ због одлуке којом им је онемогућено да одрже пријављени протест.
Како су саопштили бивши радници „Приморке“, протест који су намјеравали да одрже сјутра (субота) отказан је рјешењем Центра безбједности Бар.
За људе који годинама покушавају да скрену пажњу јавности на свој положај, ова одлука представља нови ударац. Посебно због тога што, како тврде, ни током периода власти Мила Ђукановића нијесу били спријечени да протестују.
„Не дозвољава нам се да протестујемо. Још увијек нам није јасно по чијем наређењу је ово урађено, али једно је сигурно – захваљујући овом режиму, онај прошли који нас је опљачкао може мирно да спава“, поручили су бивши радници.
Они подсјећају да су се о проблему „Приморке“ годинама оглашавали, упозоравали на, како тврде, бројне неправилности и тражили одговоре институција. Управо је „Барски портал“ у више наврата писао о њиховим захтјевима, протестима и незадовољству због чињенице да људи који су свој радни вијек провели у некадашњем барском привредном гиганту и даље чекају да се њихова права коначно ријеше.
За бивше раднике, „Приморка“ није само назив једне фабрике. То је прича о стотинама породица, радним мјестима која су некада значила сигурност, али и о систему за који сматрају да их је оставио без онога што им припада.
Посљедњих година њихова борба поново је добила на интензитету. Најављивали су протест, тражили одговорност и инсистирали да се испитају околности под којима је компанија завршила у стечају, као и поступци различитих државних институција које су у том процесу имале своје надлежности.
Бивши радници сада износе и веома озбиљне оптужбе на рачун више некадашњих државних функционера и службеника. Они тврде да посједују доказе који, по њиховом мишљењу, указују на одговорност бившег премијера Мила Ђукановића, некадашњег министра финансија Игора Лукшића, тадашњег предсједника Привредног суда, стечајног управника Жарка Остојића, као и више представника тужилаштва и државне администрације.
Ове тврдње бивших радника представљају њихове наводе и захтијевају провјеру надлежних институција. Управо зато, сматрају они, њихова питања не би требало забрањивати, већ коначно институционално разјаснити.
„Протестовали смо и у вријеме режима Мила Ђукановића, али нам никада то право нису бранили“, поручују.
А онда долази реченица која можда најбоље описује њихов осјећај разочарања:
„Сада када Мила нема, он је очигледно још јачи, јер нови режим га штити боље него што је он то сам за себе радио.“
То је, прије свега, политичка оцјена бивших радника, али и питање које неминовно отвара одлука о забрани протеста: ако је Црна Гора промијенила власт и ако су обећане институције које ће радити другачије, зашто људи који годинама траже одговоре поново остају пред затвореним вратима?
Суштина њихове приче, међутим, није само у једном протесту.
Њихов проблем није настао јуче, нити је почео доласком садашње власти. Они већ годинама траже да се утврди шта се дешавало са „Приморком“, ко је доносио одлуке, ко је од њих имао користи и зашто су радници на крају остали без онога што сматрају да су зарадили.
И ту се прича враћа на почетак.
Власт се промијенила. Функционери су се промијенили. Политичке пароле су се промијениле. Али за бивше раднике „Приморке“ једно остаје исто – чекање.
Овога пута, међутим, чекају и одговор на једноставно питање: ко је одлучио да не смију да протестују и зашто?
Јер ако за њих нема новца, нема одговора и нема правде, не би смјело да буде ни забране да о томе говоре.