ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ОД МОНСТРУОЗНОГ УБИСТВА ЧЕТВОРОЧЛАНЕ ПОРОДИЦЕ НОВАКОВИЋ У СУТОМОРУ: Убице нису никад откривене!

Прошло је 60 година, а још се не зна ко је у Сутомору убио Петка Новаковића, његову мајку Анђу и ћеркице Верицу и Веселинку.

Пет дана нико није слутио какву стравичну тајну чува сива, суморна камена кућа испод магистрале у центру Сутомора, тик уз хотел “Созина“, у коју су се, седам година раније, као подстанари уселили Петко Новаковић, педесетпетогодишњи наставник биологије у тамошњој основној школи, његова осамдесетшестогодишња мајка Анђа и две ћеркице, десетогодишња Верица и осмогодишња Веселинка.

Тог 23. фебруара 1965. године, некако истовремено су се за Новаковиће заинтересовале и њихове комшије и Петкове колеге у школи. Иако се радило о прилично затвореној и на свој начин чудној породици, није ипак било нормално да их нико већ пет дана није видио и да Петко није долазио на посао, нити његова дјеца у школу.

Кад је зебња достигла кулминацију, комшије и пријатељи су, уз присуство неких службених лица, насилно отворили закључана врата.

У први мах се учинило да су црне слутње биле неоправдане. У гостинској соби је на столу стајала неиспијена флаша вина и двије чаше, а кревет на којем је спавала стара Анђа уредно застрт и прекривен. Исто тако и кревет у другој соби на којем је спавао Петко. Једино је нешто нереда било у соби у којој су спавале дјевојчице, као да су устале и некуд кренуле па нису стигле да затегну покриваче.

Кад се већ учинило да је сумња била без основа, неко од више особа које су се укрцале у кућу, случајно је повукао прекривач са кревета на којем је спавала старица и отворио прву страницу монструозног злочина, једног од најстравичнијих и најсвирепијих који је забиљежен у аналима црногорске полиције и судства: мртва старица лежала је са готово располућеном лобањом. Други су потом брзо тргли и покривач са кревета на којем је спавао Петко Новаковић. Дочекала их је иста грозоморнана слика: и он је лежао мртав смрскане главе. У кући једино није било трага од Петкових ћеркица.

Љекари се нису двоумили: Петко Новаковић и његова мајка су убијени најмање пет дана раније, највјероватније у једној страховитој и у Сутомору готово незапамћеној олујној ноћи између 18. и 19. фебруара 1965. године. Мада су многи трагови били уништени или у знатној мјери побркани и оштећени, што због протока времена, још више приликом насилног уласка у кућу и откривања злочина, почела је велика и у црногорској полицији и правосуђу готово незапамћена истрага у којој је тежиште било на трагању за дјецом.

У једном тренутку, кад се у фантастичној мрежи свакојаких сумњи током петнаестодневне истраге појавила чак и прича о наводном бјекству дјевојчица у Италију, отишло се толико далеко да је неко споменуо чак и могућност да су управо оне дигле руку на оца и бабу. Што је најгоре, то није била само сулуда чаршијска маштарија већ су, изгледа, у то повјеровали и неки најдиректније укључени у истрагу. “Откривен“ је чак и мотив: старија Верица, наводно, није била у превеликој љубави са оцем откад се, неколико година раније, развео од њихове мајке, а није вољела ни бабу која је, изгледа, допринијела том брачном бродолому.

Та, најблаже речено, немогућа и несувисла комбинација за кратко је подупрта и оснажена кад је полиција пронашла секиру којом је почињен злочин, добро скривену у самој кући Новаковића, што је, како је истрага закључила, био тврд и поуздан доказ да је злочин починио неко ко је изузетно добро познавао сваки кутак у кући. Све то је био нови подстрек за истрагу. Сем црногорских криминалистичких стручњака, ангажовани су и експерти из Београда, доведен и стручњак са такозваним детектором лажи из Загреба, а у све је укључен чак и у то вријеме чувени „видовити Холанђанин“ Герард Кроисет из Утрехта.

Све бесмислене сумње да су Петка Новаковића и његову мајку Анђу усмртиле његове нејаке ћеркице, распршене су двадесет и пет дана касније када су на око пет километара од “уклете“ куће Новаковића у Сутомору поред пруге према Бару нађена унакажена тијела покланих дјевојчица.

Пошто је злочин у Сутомору тих дана био дежурна тема на сваком кораку, о томе се једног дана заподјенула прича и у једном ширем друштву у тадашњем барском хотелу „Румија“. Ту је била и извјесна Марија Ђокић-Рацков, тада запослена као дактилографкиња у „Прекоокеанској пловидби“ у Бару. У том тренутку је имала тридесет и шест година, била је родом из Беле Цркве, завршила је Филозофски факултет у Београду, а у Бару се обрела да би учествовала на конкурсу за кореспондента у „Прекоокеанској пловидби“ пошто је пре тога неко вријеме радила као инокореспондент у титоградском “Сервис импорту“:

„Тог 18. фебруара, био је четвртак, ја сам до касно увече сједела у кући Петка Новаковића и са њим пила вино – испричала је у једном тренутку Марија на опште запрепашћење и велико занимање друштва које је ту причу брзо повезало са већ објелодањеном чињеницом да је у кући Новаковића, на столу у дневној соби, уистину нађена неиспијена флаша вина и две чаше.

Наравно нашао се истог трена ко ће то дојавити полицији и Марија Ђокић-Рацков се брзо обрела у кругу притворених и осумњичених да имају неке везе са овим злочином. Два мјесеца касније она се ипак опет појавила у Бару и Сутомору.

Недуго потом, међутим, поново се обрела иза браве, али је са њом у затвор доспио и њен десет година млађи пријатељ Ђуро Дабовић, такође радник “Прекоокеанске пловидбе.“ У затвору су остали више од пола године, али ни за једно ни за друго полиција није успјела да прибави ниједан иоле опипљивији и сигурнији доказ да имају неке везе са злочином, па су се, коначно и они, као и толики други сумњичени, хапшени и саслушавани због овог звјерства, нашли опет на слободи.

Пуних дванест година од тада, на сутоморску причу страве и ужаса, односно мистерију тајанствене камене куће, падала је патина заборава. А онда се неко у црногорској полицији поново сјетио тог неразјашњеног злочина. Остаје тајна да ли је томе, како неки тврде, кумовала једна полицијска дојава која је, кажу, стигла чак из Америке и у којој су Ђуро Дабовић и Марија Ђокић–Рацков опет апострофирани да крију тајну злочина, или је то био само непосредан повод некоме ко се у црногорској криминалистици тада нешто питао да се покуша прославити рЈешењем ове енигме.

Било како било, инспектори црногорске полиције, пронашли су Марију Рацков у Прибоју. Имала је тада четрдесет осам година. Сем основних података ко је и одакле, како је и када доспјела у Бар и како је својевремено на њу пала сумња да је уплетена у звјрско смакнуће Новаковића, стајала је и напомена да је изнад свега вољела пиће и мушкарце и да се међу онима који су се те зиме, 1965. године, ројили око ње налазио и Ђуро Дабовић, којим је у међувремену постао гробар са гробља Гвозден брег у Бару.

(МОНДО)

Фото: Будо Симоновић