Бој на Чегру (2): Како је један војвода изабрао слободу уместо ропства

ПИШЕ: Игор Ремс

Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војски, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка, Синђелија, преудала у село Грабовац. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак против османске власти. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Османлије, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за ресавског војводу.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ра жањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Хуршид-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806. године).

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809. година.   

Енглески извори се разликују од србских који нам говоре да је у Нишкој тврђави било 8000 Турака под заповедништвом Хуршид-паше а србски да је било 3000. Такође су ту настале и зађевице међу војводама о тактици да ли да се наставе напади на нишку тврђаву или не јер су им недостајали топови. На сваки напад Хуршид-паша је нудио преговоре и замајавао устанике, одуговлачио  јер је знао да долази помоћ.

Када је 20. маја османска војска пристигла са 20.000 војника из Румелије (енглески извори говоре о 30000-35000 војника) једна османска јединица је потом покушала да опколи српске трупе, 30 км источно од града. Хајдук-Вељко и његових 2.000 војника су потом напустили свој положај и кренули да спрече османски напад са задње стране. Овај маневар је додатно ослабио српске положаје на главној линији фронта.

Османске трупе су напале шанац Петра Добрњца 30. маја. Следећег дана, 31. маја 1809. године, нападнут је најистакнутији шанац на брду Чегар, под командом Стевана Синђелића.

Бој је почео у јутарњим часовима. Османлије су јуришали у налетима али су их Синђелићеви јунаци одбијали. Битка је трајала цео дан. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Османлије су на јуриш ушли у шанац. Борба пушкама, претворила се у борбу кундацима, ножевима, и голим рукама. Османлије су стално добијале појачање, док је Синђелић на крају остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Османлије истерати из шанца и да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив у османске руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој. 

Јуначка смрт војводе Стевана Синђелића
Остао је запис по сведочењу Милована Кукића: „Османске трупе су нападале пет пута, а Срби су успели да их одбију пет пута. Сваки пут су им губици били велики. Неке од османских трупа су нападале, а неке су ишле напред, и тако када су напали шести пут, напунили су ровове својим мртвима тако да су живи прелазили преко њихових мртвих тела и почели су да се боре против Срба бајонетима, секући и убодајући своје непријатеље. Српски војници из других ровова су викали у помоћ Стевану. Али помоћи није било, било зато што нису могли да помогну без своје коњице, било зато што Милоје Петровић то није дозволио. Када је Стеван Синђелић видео да су османске трупе заузеле ров, отрчао је до барутане, извадио пушку и пуцао у бурад са барутом. Експлозија која је уследила била је толико снажна да се сва околина затресла, а цео ров је био ухваћен у облак густог дима. Сви који су били у рову су погинули, као и сви у његовој близини.“

По неким србским изворима погинуло је 16000 Османлија док по неким другим 6000, док су србски губици били по једним 3000 по другим изворима 4000 устаника. Енглески, немачки и турски извори говоре да је на Чегру изгинула готово сва војска око 4000 устаника док их Енглези називају револуционарима. Подаци о турским губицима су идентични око 10000 војника.

Подвиг, сличан подвигу Стевана Синђелића, извео је мајор Милан Тепић септембра 1991. у Бјеловару.

(Наставиће се)