ПИШЕ: Игор Ремс
Српски извори говоре да је у Боју на Чегру погинуло 6000 до 16000 хиљада Османлија док турски, енглески и немачки говоре да је погинуло око 10000! О српским губицима извори су подударни у Боју на Чегру изгинули су скоро сви браниоци око 4000 устаника или како пишу Британци-револуционара!
Како би оправдао толики губитак својих трупа и опијен победом, нишки Хуршид-паша наређује да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и памуком и затим пошаљу у Цариград, како би показао на који начин се треба поступати са побуњеном рајом. За сваку донету главу, Хуршид-паша је плаћао по 25 гроша. Како би једном за свагда заплашио Србе, Хуршид-паша наређује да се на источној страни Ниша у знак опомене сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих устаника, „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узидају споља“.
Кула је сазидана у периоду од јуна до јесени 1809. године, а за место изградње Хушид-паша је одабрао узвишење поред Цариградског друма, на некадашњем улазу у Ниш са источне стране, недалеко од Стамбол капије, на месту које данас заузима средиште насеља Трошарина. Изузевши лобање палих српских јунака, Ћеле-кула је изграђена од малтера, камена и греда. У њу су узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане у правилним редовима, којих је 14, где се у сваком реду, на сваком зиду налазило по 17 лобања.
Како су године пролазиле, зуб времена је чинио своје. Многе главе српских јунака су вађене, иако су Турци забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима.Неке главе су одношене како би представљале јединствени сувенир, док су опет друге пропадале од кише, мразова, ветрова. Иако је кула пропадала, њени страшни атрибути су и даље били присутни.
По ослобођењу Ниша 1878. године, његови грађани добровољно прикупљају средства, којима се изграђује надстрешница и ограђује се кула, како би се спречило њено даље пропадање. Године 1892. Нишлије још једанпут прикупљају потребна средства за подизање скромне капеленад читавом кулом. Задужење за пројектовање капеле припало је ондашњем цењеном архитекти Димитрију Леку из Београда. Подизањем капеле, кула је штићена од спољашњих утицаја. Ипак, штетни утицаји влаге и температуре нису у потпуности отклоњени.
Турских извора о Ћеле-кули готово и да нема, тако да се подаци о њеном изгледу, начину градње и броју лобања заснивају на белешкама путописаца који су у 19. векупролазили кроз Ниш.
Најранији опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао је Живан Живановић 1882. године: „Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и с јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља.“
У Европи се за Ћеле-кулу по први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, затечен ужасним призором, Ламартин бележи следеће: „...био сам измакао на коњу, за једно пола часа, испред каравана. Сунце је жегло; отприлике на једну миљу од вароши, ја угледах једну широку белу кулу где се уздиже усред равнице, блистајући се као парошки мрамор. Стаза ме је к њој водила; ја јој приђох ближе, и давши једном турском детету које је ишло са мном мога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочнем.
Тек што сам сео, кад, подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су саграђени од мрамора или од белог камена, начињени од људских лобања правилно поређаних. Та лобање и та човечја лица, огољена и побелела од кише и сунца, облепљена с мало малтера, образовала су потпун славолук који ме је заклањао од сунца; може их имати петнаест до двадесет хиљада; на неким је још била заостала коса и лепршала се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планине, и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао је у њима тужно и жалосно звиждање.
Никог није било ту да ми објасни тај дивљачки споменик; дете које је држало за узду два коња, играло се ситним отпацима лобања, што су се распале у прах испод куле; ја сам био тако посустао од умора, врућине и дремежа, да сам заспао наслонивши главу на тај зид од одсечених глава. Кад сам се пробудио, ја видех око себе караван и више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме дочекају у варош; они ми рекоше да су то главе оних петнаест хиљада Срба које је паша поубијао у последњем српском устанку. Ова равница била је поприште смрти тих храбрих српских устаника, а овај споменик њихова гробница. Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине.
Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна, и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умрли за своју земљу. Ускоро ће и сам Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену њихови очеви откупили." Ламартин, јула 1833.
Лемартинов опис даје веома аутентичну слику, изузевши податак у вези са бројем лобања, који је због стравичног призора и песничког полета, навео Ламартина да тај податак преувелича.
Ко није видео Ћеле кулу не зна што је језа али и понос због оних који су кости уградили у Слободу потомака, Слободу са којом су се играли и играју се и данас из својих удобних кабинета.
(Крај)
Галерија
