Цариград очима једног песника (5): Теодосијев обелиск пркоси времену већ 35 векова
ПИШЕ: Игор Ремс
Теодосијев обелиск
24.10. 2026 Картал
Имали смо слободан дан до 17 сати. Песникиња из Сирије Малак Соуфи, има кућу у Цариграду односно Истанбулу и град одлично познаје. Она одлучује да оде са мном и буде ми од помоћи како би ми показала најинтересантније споменике овог јединственог града који је вековима раскрсница многобројних путева и копча која спаја два континента, два света, две цивилизација, две културе…
Железничка линија Мармари (Marmaray) је приградска железничка мрежа која спаја европску и азијску страну града кроз подводни тунел испод Босфора а налази се у непосредној близини нашег хотела. Повезује станицу Халкали на европском западу и Гебзе на азијској страни. Линија има укупно 43 станице и протеже се дужином од 76,6 километара.
Возови саобраћају свакодневно од 06:00 до 00:00часова (викендом поједини возови возе и нешто дуже). Размек између возова износи 5 до 10 минута у току дана.
За вожњу се користи стандардна картица за јавни превоз “Истанбулкарт”. Цена зависи од броја станица које пређете. На самом улазу се налази контролор у засебној кућици (задужен за сигурност и безбедност саобраћаја) који најчешће странцима помаже како да уђу. Чим прислоните картицу на посебном апарату на самом улазу приказује вам се колико имате кредита и да ли са тим кредитом можете да наставите путовање. Ако немате морате да доплатите. Ту се налазе и аутомати на којима допуњујете картицу. Мислим да картица кошта 300 турских лира.
Изашли смо на станици Сиркеџи. Смештена је на европској страни у самом историјском центру (Еминону/Султанахмет), одмах поред старе жељезничке станице и трајектног пристаништа.
Теодосијев обелиск је место које сам хтео прво да посетим, не ни Аја Софију или Плаву џамију. Зашто, поставља се логично питање? Шта је то у њему фасцинантно? Када знате да је тежак 540 тона и да је пребачен прво из Тебе до Алексадрије а затим до Константинопоља питате се којом и каквом техником су располагали људи тих времена односно 1500 година пре Христа и ни 400 година после?
Теодосијев обелиск је подигао фараон Тутмес III и није пребачен директно из Александрије у Константинопољ по наређењу цара Теодосија, већ је његов транспорт започео неколико деценија раније, за време цара Констанција II (сина Константина Великог).
Пребацивање овог огромног гранитног монолита, тешког неколико стотина тона, био је врхунски инжењерски подухват старог века, а изведено је у неколико кључних фаза:
Обелиск је првобитно стајао испред храма у Карнаку (Теба). По наређењу Констанција II, обелиск је оборен и спуштен на посебно конструисане велике нилске барке (сплавове). Овим путем је низводно реком Нил превезен до Александрије, која је била главна лука за даљи транспорт ка Медитерану.
Брод је стигао у Александрију око 357 године нове ере. Због огромних техничких проблема, недостатка техничке механизације или политичких превирања, обелиск је остао да лежи у луци.
Да би се обелиск превезао преко Средоземног и Егејског мора до Константинопоља, изграђен је наменски, огромни теретни брод (познат као navis oneraria). Овакви бродови су грађени са изузетно широким трупом и плитким газом како би могли да издрже огромну тежину концентрисану на једном месту, а покретао их је велики број весала и једара. Обелиск је пажљиво утоварен у утробу или на палубу брода помоћу сложеног система рампи, ужади и витла у александријској луци.
Тек 390. године, цар Теодосије I је одлучио да заврши овај посао и постави га на централну спину (средишњи зид) Хиподрома. За подизање је био задужен градски префект Прокул.
Процес усправљања обелиска на Хиподрому детаљно је приказан у сликама на самом мермерном постољу (бази) обелиска, које се и данас може видети у Истанбулу.
Техника се састојала од следећих корака:
Сама база обелиска постављена је на четири велике бронзане коцке како би се осигурала стабилност.
Око места за подизање изграђене су масивне дрвене скеле (дизалице) са великим бројем котура (чекрци). Кроз котуре су провучена дебела ужад од конопље.
Стотине радника (и вероватно волова) истовремено су окретали витла, постепено вукући и усправљајући обелиск из хоризонталног у вертикални положај.
Иако је, вероватно, током транспорта доживео оштећења (доња трећина обелиска је пукла и изгубљена, због чега је данас краћи него што је изворно био у Египту), овај подухват је остао један од највећих грађевинских тријумфа касне антике.
Теодосијев обелиск је најстарији сачувани споменик у Цариграду, стар је око 3.500 година.
Обелиск је исклесан у 15. веку пре нове ере (око 1450. године п.н.е.) по наређењу фараона Тутмеса III (XVIII династија).
Све четири стране обелиска прекривене су египатским хијероглифима које славе војне победе Тутмеса III, нарочито његов тријумфални поход на реци Еуфрат.
Оригинал је био висок око 30–38 метара и тежак преко 540 тона, док је преостали део висок око 19,6 метара (са базом износи 25,6 метара).
Обелиск стоји на четири бронзане коцке које се налазе на масивном мермерном пиједесталу из византијског периода (из 390. године). Рељефи на постољу су изузетан историјски извор и приказују сцене из живота цара и хиподрома: на рељефима је приказан цар Теодосије I са својом породицом, дворјанима и гардом како посматра игре.
На самој бази уклесани су комеморативни натписи на два језика, који са поносом говоре о подизању овог тешког монумента: латински наводи да је обелиск савладан и подигнут за 30 дана под управом префекта Прокла. Грчки наводи казују да је за исти подухват било потребно 32 дана.
Обелиск је преживео бројне разорне земљотресе у Истанбулу, као и сурово крсташко пљачкање града 1204. године, те и данас стоји поносно на истом месту где је постављен пре више од 16. векова.
Горњи блок приказује сцене из царске ложе (Катизме) на Хиподрому. Цар Теодосије I је увек у центру, приказан у хијерархијској пропорцији (већи је од осталих ликова како би се нагласила његова моћ), окружен синовима, стражарима и дворанима.
Источна страна гледа ка царској палати. Теодосије држи победнички венац који ће уручити победнику трке двоколица. Испод ложе су приказани гледаоци, али и музичари и плесачице. Посебно је занимљив детаљ у доњем десном углу – хидрауличне оргуље (водени инструмент) које су свирале током игара.
Западна страна има снажну политичку поруку. Приказује стране делегације и варваре (попут Гота и Персијанаца) како клече испред цара и приносе му дарове и данак, признајући моћ Римског царства.
Јужна страна приказује цара како посматра узбудљиве трке на Хиподрому. Испод ложе су у неколико редова исклесани детаљни прикази гледалаца који навијају.
На северној страни Теодосије надгледа инжењере и раднике који се припремају за подизање самог обелиска.
Доњи део постоља је вероватно најзанимљивији јер је потпуно посвећен самом процесу постављања обелиска.
На северној страни је детаљно исклесан инжењерски систем. Види се како обелиск, који лежи хоризонтално, радници помоћу дебелих ужади, чекркa и великих витла (која изгледају као огромни точкови) постепено подижу у вертикалан положај. Овај рељеф је главни историјски извор за реконструкцију античке грађевинске технике.
На јужној страни је приказана сама стазина спина (средишњи зид) са обелисцима, као и двоколице (квадриге) које јуре у трци, преврнути точкови и несреће које су биле честе током трка.
На самом дну налазе се два натписа којима се тадашњи градски префект Прокул, на латинском језику, хвали новим успехом и каже: "Пре него што сам пружио отпор, био сам приморан да се покорим господарима света... Тек под царем Теодосијем сам савладан и подигнут за тридесет дана под вођством префекта Прокула.
Порука на грчком језику је слична, али садржи занимљиву техничку грешку (или другачије рачунање дана) јер каже да је за подизање било потребно 32 дана уместо 30.
Кроз ове рељефе, Теодосије је желео да пошаље јасну поруку грађанима: његова моћ је толико велика да не само да му се клањају варвари, већ је успео да укроти природу и грађевински постигне оно што ни сам Константин Велики није урадио.
Данас се налази на тргу Султанахмет, тачно на месту некадашње централне линије (спине) византијског хиподрома.
