HIC RHODUS, HIC SALTA: Илирско име и српски језик - историјска свједочанства која отварају велика питања
ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Колико ми знамо, каква су нам сазнања и да ли смо свесни како је у историји називан наш народ као и сам језик?
Зашто се тако лако одричемо самих себе дозвољавајући да нам “други” краду језик, па и само Име. Да ли је заборавност неодговорност, наивност до оног “ма, пусти” или “лако ћемо” утиснута у наш генетски Код кроз миленијумско трајање? Зашто је наша званична наука инфериорна, немоћна, готово беспомоћна као да је нема, иако је Истина на нашој страни? Зашто пристајемо
да се политичким манипулацијама пљачка наш Језик и Име?
Велики француски слависта Сипријан Робер својим истраживањима изнео је децидну тврдњу да је српски Народ Мајка свих народа а да је српски Језик Мајка свих језика (мисли се на индоевропске народе и језик, прим. аутора).
Илирски језик
Аустријска (Хабсзбуршка) администрација је после велике сеобе Срба 1690. године, Србе у званичним документима редовно називала Илирима (Illyrier), а њихов језик илирским. За управљање српским питањима постојала је посебна државна институција – Илирска дворска депутација (касније Илирска дворска канцеларија), а донети су и закони попут Илирског регуламента. Такође, су за Србе употребљавали у званичним документима име Власи о чему је на порталу већ писано на ту тему.
Када је Наполеон почетком 19. века заузео делове Балкана (Далмацију, Истру, Словенију и део Хрватске), основао је Илирске провинције (1809–1814), сматрајући то становништво наследницима античког Илирика.
У 16, 17. и 18. веку, страни путописци и картографи често су територију данашње Србије, Босне и Далмације означавали као Illyricum, а становнике као Илире, јер су античка имена територија преносили на тадашње народе који су ту живели.
Историјска употреба назива „илирски језик“ отвара важна питања о пореклу Срба, континуитету становништва Балкана и односу античких и средњовековних етничких назива. Истраживање повезује сведочанства старих филолога и историчара, укључујући византијске записе о Трибалима, са резултатима савремених археогенетских истраживања, међу којима је и студија објављена у часопису Cell 2023. године. Посебна пажња посвећена је историјској употреби имена Илири и тумачењима која србски језик доводе у везу са илирским називом.
Истраживање етимолошког, филолошког и генетског развоја термина „илирски језик” открива фасцинантан континуитет који потврђује дубоку аутохотност јужнословенског становништва на Балкану. Термин који је у антици означавао древна племена (Илире, Трибале, Дарданце), током средњег века, ренесансе и каснијих епоха континуирано је коришћен као универзални синоним за српски народ и јужнословенске говоре. Овај извештај представља исцрпну, научно утемељену синтезу најстаријих византијских списа, предања о Светом Јерониму, као и монументалних речника и граматика од 16. до 19. века.
Када се ови историјски извори укрсте са најновијим археогенетским истраживањима објављеним у престижном часопису „Cell“ (2023), долази се до недвосмисленог закључка: Срби и остали “балкански Словени” (читај - Срби, прим. аутора) нису само досељеници из 7. века, већ директни биолошки и културни потомци античког палеобалканског становништва (Илира и Трибала, односно Трачана. Интересантно је да се у литератури често замењују имена Илири и Трачани, зависно од аутора, да ли су са Запада, најчешће из западног Римског Царства или Источног). Огромно језичко благо прикупљено под „илирским“ именом заправо представља аутентично наслеђе народа који на овим просторима живи миленијумима.
Генетски и историјски докази
Питање порекла језика којим говоре Срби и сродни народи вековима је било предмет политичких спорова. Циљ је често био оспорити њихово древно, аутохтоно порекло на Балкану. Међутим, анализа старих извора показује да су говори од Јадранског мора до Паноније у међународним, дипломатским и црквеним круговима најчешће називани „илирским“.
Највећа мултидисциплинарна студија древних генома Балкана, објављена крајем 2023. године у престижном часопису Cell, дала је дефинитиван одговор. Тим са Харварда (Давид Рајх) анализирао је преко 130 древних генома, укључујући остатке из римског града Виминацијума у Србији.
Подаци показују фасцинантан генетски континуитет: савремени Срби и “балкански Словени” нису потпуно заменили староседеоце у 7. веку, већ су биолошка мешавина у којој око 80% генетике потиче директно од античког палеобалканског становништва (Илира, Трибала, Дарданаца). Ова научна чињеница даје биолошку потврду аутохтонистичкој тези – ми јесмо потомци античких племена Балкана.
„Византијски“ (Ромејски) извори и Трибали
Много пре појаве штампе, византијски аутори су савршено добро знали ко насељава Балкан. Термин „Трибали“ (најмоћније палеобалканско племе у долини Мораве) континуирано се користи као директан синоним за Србе. Византијски историчар Никита Хонијат (12. век) бележи кампање против „народа Трибала (које неко може назвати и Србима)“. Ову праксу настављају Лаоник Халкокондил и Дука у 15. веку, третирајући Моравску Србију деспота Стефана Лазаревића као легитимну Трибалију/Илирију.
Житије Светог Ахилија, које је пронашла Клементина Иванова, чува се на Хиландару (рукопис бр. 230), и датира с краја 14. века. У њему пише: „Ови Трибали се, дакле, сопственим језиком називају Србима. Просвећени беше под вођством и проповедањем Тита апостола.”
Српског краља Михаила Војислављевића његов савременик Георгије Кедрин назива: „Triballorum ac Serborum principatum“. Такође према Георгију Кедрину (током 1050-их) и Јовану Скилици (око 1057), Михаило је „Архонт Срба и Трибала“ (Τριβαλλών και Σέρβων…αρχηγός[19]/ Τριβαλλῶν καὶ Σέρβων…ἀρχηγός).
Након смрти цара Душана и распада Српског царства, Јован Кантакузин записао је: „У исто време умро је и краљ, владар Трибала (то јест цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима (то јест Србима). Наиме и Симеон (Немањић), краљев брат… тежио је за читавом влашћу над Трибалима…”
Према Нићифору Григори, у време крунисања Душана за цара његова држава је подељена између Душана и његовог сина Уроша као формалних савладара при чему наводи „…Α од тада ca сином је поделио читаву државу: њему [сину] уступио је да по трибалским обичајима влада [земљом] од Јонског залива и реке Дунава до града Скопља.
Марин Барлети (1450—1513), у својој биографији о Скендербегу (објављеној између 1508—10) написао је да је отац Скендербегове мајке Војиславе, био „трибалски племић” (лат. pater nobilissimus Triballorum princeps). Војислава је мајка Ђурађа Кастриота Скендербега, а унука Вука Бранковића, и као таква имала је и надимак Трибалда.
Свети Јероним и илирска писменост
Предање о Светом Јерониму (342–420 н.е.), преводиоцу Библије на латински који је рођен на граници Далмације и Паноније, говори да је он био илирског порекла. Током средњег века, глагољашка традиција је чврсто веровала да је управо он изумео глагољицу и превео Свето писмо на свој матерњи „илирски“ (односно словенски/србски) језик. Папа Иноћентије IV је 1248. чак званично признао служење на народном језику управо позивајући се на Јеронимов „илирски“ ауторитет.
Поставља се питање ако је Аустрија током целе своје историје користила за Србе назив Илири а за србски језик илирски, наравно не ради емпатије и доброчинства, него из других побуда, чудно је да сада подржавају Албанце у њиховим лажима да су они аутохтони народ и да су Илири њихови преци а да су Срби досељеници?
Ко говори Истну јер Истина је само једна не постоје две. Свесни смо да када је у питању политика да је све могуће да се једноставно украде туђи језик и прогласи својим. По једном немачким аутору Албанци су на овдашње просторе досељени 1042/3 године! Индикативно је да прави “ Албанци” себе називају Шиптари а земљу Шћиперија и/ли Шћипниа.
Када је у питању политичка архитектура све је могуће: тако су муслимани из Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе прешли невероватан пут од Срба исламске вероисповести, кроз комунизам, до муслимана са велим М, затим Босанаца , баштинећи средњовековну хришћанску хералдику љиљана, да би се данас задржали на имену Бошњаци заговарајући да су њихови преци Богумили, једна хришћанска линија дуалистичког веровања која је у средњем веку проглашена за јерес.
На слици:
Лександар Комуловић (1582) – Nauch Charstianschi za Slovignschi narod v vlaasti iazich
Опис: Хришћанска наука за словенски народ на насловној страни стоји и италијански наслов где се словенски ( читај србски, прим. аутора) именује илирским (Dottrina christiana per la natione Illirica nella propria lingua).
