ПИШЕ: Игор Ремс
На данашњи дан 29-ог маја 1453 године пао је у руке османлијским освајачима, под заповедништвом Мехмеда II Освајача, најлепши, највећи и центар Православног света - Цариград!
Историјски гледано вероватно је то најтрагичнији дан за сваког православца Грка, Руса, Бугарина, Србина…јер од тог дана ништа неће бити као пре.
Можда и све историјске тешкоће православног света (и са њим српства као кључног дела православне цивилизације) потичу из овог догађаја и овог дана.
Тог дана Цариград, као центар православне цивилизације и највећи и најмоћнији град, пада у руке османског исламског калифата. Просто, од тог дана, ништа у нашој историји није исто као што је било пре тог дана.
Пре тога, Православна цивилизација је била сам цивилизацијски врх човечанства.
У рукама православних ромејских царева, Православне Цркве и православног народа налазила се највећа морални ауторитет, финансијска моћ, културно богатство, образовање, војна моћ, архитектура, врх технологије, проналазаштва, предузетништва итд.
Православље је било светионик који је диктирао и стварао светске трендове, држао кључ света, да би падом Цариграда под османску окупацију све то прешло на европски запад.
Може ли ико да замисли како би се осећали Римокатолици када би рецимо Ватикан пао у руке Монгола или Хуна који би и данас држали Ватикан и Рим? Или кад би Мека и Медина пали у руке Јапанаца који би на тим местима изградили своје Шинто светиње и ново царство? Или ако би неко Хиндусима отео реку Ганг и Харидвар и на том месту направио неку своју религију и империју?
Православни Цариград је био сунце Православне цивилизације које је православни свет напајало светлошћу и животом из чије орбите су православни народи црпели сву своју цивилизацијску снагу. Пад Цариграда је једноставно и пад свих Грка, Руса, Срба, Бугара, Румуна, Грузина, Православних Арапа… који су његовим падом изгубили свој центар и ослонац.
Најсветија, највећа и најлепша Црква Свете Мудрости (Аја Софија) коју је изградио Лесковчанин Јустинијан, постала је џамија а пад Цариграда је наговестио и пад Срба и Грка у вековно ропство и грчевиту борбу за голи опстанак и ослобођење, док су се у исто време Руси борили за избављање из монголског јарма ( Златна хорда, мон. Алтан орд 1242-1502).
Сведоци смо да се у последње време по друштвеним мрежама провлачи једна перфидна злочиначка лаж као Срби су криви за пад самог града јер су се као "вазали" борили у војсци султана Мехмеда II Освајача (1451-1481) и били они који су кључно утицали на пад Цариграда?
Прво, најзаслужнији за пад Цариграда је употреба топа од стране топовског мајстора Мађара Урбана који је своје умеће нудио Ромејима али због недостатка новца он је отишао Османлијама.
Његов гигантски супертоп одиграо је кључну улогу у паду Цариграда 1453. године звао се „Базилика” (познат и као Орбански топ по свом конструктору).
Султан Мехмед II Освајач је уз помоћ овог топа успео да пробије до тада непробојне Теодосијеве бедеме и освоји град.
Био је дугачак око 8 метара, а цев је била дебела толико да су три човека могла да је загрле. Његови пројектили били су тежине од 270 до 545 кг.Топ је могао дневно да испали 7-8 граната.
Вукло га је 60 волова и 400 људи до зидине града.
Након вишедневне употребе цев се распала.
Друго, кључ за пад Цариграда је било Мехмедово пребацивање бродова копном (што су осмислили и организовали италијански инжењери у Мехмедовој служби) преко науљаних трупаца све до Златног рога, одакле су са воде наносили јаке ударе ромејским браниоцима.
Треће, Срби нису имали учешће у паду Цариграда. Не само да Срби нису имали учешће у освајању Цариграда, већ је српски деспот Ђурђе Бранковић (1427-1456) својим новцем и знањем (творац највеће равничарске тврђаве у Европи) кључно помагао јачање цариградских зидина годинама пре турске опсаде, јачајући одбрану Цариграда.
Четврто, постојао је један српски одред од хиљаду и по српских коњаника које је султан Мехмед тражио од деспота Ђурђа Бранковића како би пошао на поход на Караманију у Малој Азији. Међутим, када се дознало да се иде на Цариград, српски коњаници су се окренули и вратили кући у Србију.
Пето, постојала је мала група Немаца Саса који су из Новог Брда учествовали у копању тунела испод цариградских зидина али никакви тунели нису допринели паду Цариграда.
Шесто, у Цариграду је било одреда српске војске који су са српском породицом Драгаш боравили у граду тог пролећа 1453. године у помоћи ромејском цару Константину XI Палеологу Драгашу. Они су изгинули у одбрани града током трајања опсаде.
Последњи ромејски цар Константин XI Палеолог Драгаш(1449-1453), син је српске принцезе Јелене Драгаш. Константин Драгаш није хтео да преда град по цену живота. Обучен у обичног војника јуначки је погинуо на зидинама свог престоног Цариграда бранећи своју Православну веру!
