Част изнад освете: Политичка и људска величина Мандића и Кнежевића

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Одлуком Апелационог суда Црне Горе да одбије жалбу Специјалног државног тужилаштва и потврди ослобађајућу пресуду у предмету тзв. „државни удар“, затворено је једно од најтежих и најтурбулентнијих политичко-правних поглавља у савременој историји Црне Горе. Али та одлука није само правни епилог дугог процеса – већ и морална сатисфакција за људе који су, сви свједочимо, десет година живјели под теретом оптужби, притисака и прогона.

Предсједник Скупштине и лидер НСД-а Андрија Мандић јасно је поручио да је „побиједила правда“. Данас је, како је истакао, „сасвим јасно да се ради о лажним оптужбама“ и да су он и његови саборци били прогоњени читаву деценију. Те ријечи нијесу изговорене у заносу тријумфализма, већ у тону човјека који је, након дугог страдања, остао усправан.

Још снажније од саме пресуде одјекнуле су ријечи опроштаја. „Прогонитељима, као хришћанин и православац, опраштам све. Вјерујемо да сваки човјек може да се поправи и буде бољи“, казао је Мандић.

У времену када је освета често прва реакција, ова порука показује духовну снагу и моралну ширину. Опроштај није заборав, нити одрицање од истине – већ свјесна одлука да се за учињено зло не узврати злом.

Сличну поруку упутио је и лидер ДНП-а Милан Кнежевић, подсјећајући на године медијских напада, притвора, па чак и хапшења чланова породице.

„И ономе ко ме је слао у притвор, хапсио ми мајку, затварао Мандића, Михаила Чађеновића – опраштам“, поручио је Кнежевић.

Такав став не долази из слабости, већ из снаге човјека који је сигуран у праведност своје борбе.

Десетогодишња борба, како је и сам Кнежевић казао, није била само лична. Она је за њих представљала борбу за политичку и националну равноправност, за право на другачије мишљење, за будућност у којој нико неће бити криминализован због својих идеја. Упркос, како тврде, невиђеном притиску, нијесу поклекли. Нијесу одустали. Нијесу промијенили увјерења да би себи олакшали положај.

Управо у томе лежи суштина њиховог политичког наратива – истрајност. Истина, како показује овај случај, може бити спора, али је достижна. Ослобађајућа пресуда није само судска одлука, већ симбол да институције, ма колико споро, ипак могу доћи до правичног исхода.

Подсјећање на ријечи Мандића и Кнежевића важно је и због ширег друштвеног контекста. Када говоре о љубави према свом народу и о идеалима части, они се позивају на континуитет – на потребу да се остане достојан предака, али и одговоран према потомцима. У политичком животу који је често обиљежен компромисима и наглим заокретима, они своју снагу виде у досљедности.

Борба за бољу будућност Црне Горе, како је представљају, није усмјерена против било кога, већ за принципе – за равноправност, за слободу политичког дјеловања, за достојанство српског народа у Црној Гори. Управо зато опроштај који су изговорили добија додатну тежину: он долази након свега што су, како тврде, прошли.

Историја ће дати коначну оцјену овог периода. Али већ сада је извјесно да је ова пресуда означила прекретницу. За једне – крај једне формално- правне епизоде са јасномм криминално-политичком режијом. За друге – моралну побједу и потврду да се за идеале вриједи борити, чак и када је цијена висока.

А ако нешто остаје као поука, онда су то ријечи опроштаја у тренутку побједе. У времену подјела, то је можда најјача порука – да се част може сачувати, да се идеали могу бранити, и да се, упркос свему, може остати човјек.