ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Колико ми не знамо, и колико смо научени да не знамо, застрашујућа је чињеница. Чак и када се дође до истине, ћутња постаје недостојна оних који би требало да се огласе.
Наши историчари, већином и дан-данас, стоје на линији лажи Бечко-берлинске школе, која својим неистинама трује генерације! Да ли ће бити помака у тумачењу историје која је већ одавно одустала од „Велике сеобе“ – питање је које је на месту.
Овде ћу још једном да цитирам Анатолија Кљосова (који је свету представио старину европских хаплогрупа), који каже да су преци Руса дошли из Подунавља (Р1а). А наша „наука“ и даље, као папагаји, понавља о „Сеоби Словена“ и њиховом доласку на Хелм (Балкан) у VI или VII веку после Христа.
Још један у низу доказа да је грчка митологија настала на српским божанствима и легендама налази се управо овде. Ако се пажљиво испрате делови овог текста, лако ће се доћи до тог закључка.
Богиња Лето је, по грчкој митологији, пореклом са Хипербореје. А сви који су упознати са Хиперборејом знају којем је народу она припадала. Да је Хипербореја уједно била и „земља вукова“, јасно упућује на то који је народ тамо живео.
Њено име је изведено из ликијске речи лада, што значи жена.
Интересантна је паралела, јер Лада је богиња лета, љубави и лепоте из старословенске митологије. По веровању старих Словена, она живи у другом свету, званом Ириј, све до пролећа, када се буди и са собом доноси нови живот.
(О Лади – можда неком другом приликом.)
Ако знамо да је Лето затруднела са Зевсом, онда слободно можемо закључити да је у питању Пико. Богиња Лето се породила у Ликији, а не на Делосу, како каже грчка митологија. Река у том крају названа је по њеној ћерки Сербони, која је рођена девет дана пре свог брата близанца Сербона. По њему град носи име Сербон, а не Ксантос, како су га касније назвали Грци.
Сербон је познат по „обелиску“ на коме су, на србском писму, исписани закони. Њих су прочитали наш покојни Свето Билбија и руски научник Валериј Алексејевич Чудинов, који је дао огроман допринос на пољу дешифровања словенских руна.
Херодот такође говори о доласку Расена са простора Ликије у данашњу Италију. Постоји много доказа који потврђују присуство Срба на тим просторима. У Ликији постоје светилишта посвећена богињи Лето и њеној деци – Сербони и Сербону. Таква светилишта налазе се и на острву Крит, за које су многи истраживачи утврдили бројне доказе да је у праисторији припадало Србима.
У словенским народима богиња Лето је заступљена у пантеону свих богова и препознајемо је под именом Лада, „Велика Мајка“ или „Велика Богиња“ (Great Goddess and Mother Lada).
У словенској митологији Ладиној деци – близанцима – дата су имена Лада и Ладо.
Лада је, дакле, богиња лепоте у латвијској, литванској и словенској митологији. Божански близанци Лада и Ладо заједно чине један аспект божанства плодности, сличног грчком Дионису. Друга имена за ово божанство су Купало / Купала (повезана са водом), Костромо-Костробунко / Кострома (повезана са житом) и Јарило / Јарила (повезана са Сунцем). Сваки од ових аспеката има мушку и женску компоненту. Лада и њен брат-близанац Ладо обично се помињу заједно, нарочито у песмама које су певале жене током сетве, жетве или свадбених церемонија.
Поштована је у Ликији као самостално божанство, слично Кибели, а њени култови су пронађени на више места у Малој Азији. У Грчкој је поштована касније, најчешће заједно са својом децом. На грчком језику реч Лето нема никакво значење.
Из грчке митологије
In Greek mythology, Leto (Greek: Λητώ, Lētṓ; Λατώ, Lātṓ in Doric Greek) is a daughter of the Titans Coeus and Phoebe, the sister of Asteria. The island of Kos is claimed as her birthplace. In the Olympian scheme, Zeus is the father of her twins, Apollo and Artemis...
(следи превод)
У грчкој митологији, Лето је ћерка титана Којуса и Фебе, сестра Астерије. За њено родно место сматра се острво Кос. У олимпијској шеми, Зевс је отац њених близанаца – Аполона и Артемиде – које је зачела када је њена скривена лепота привукла Зевсову пажњу. Класични митови о њој говоре углавном о трудноћи и трагању за местом где би могла да се породи, јер је љубоморна Хера учинила да је све земље избегавају. На крају је пронашла острво које није било причвршћено за дно мора, па се није сматрало копном – и ту се породила. Када су Аполон и Артемида одрасли, Лето се повукла и остала као блага матрона на Олимпу. У римској митологији њен еквивалент је Латона, латинизација имена под утицајем етрурске форме Letun.
Није зато чудно што су, према „Илијади“, на страни Троје били њени најближи савезници по крви и језику – Ликија (Лика), Беотија и Амазонке, митске ратнице, односно русалке. На истој страни били су и Артемида, Аполон и Ареј, док су на страни Грка стајале врховна богиња Хера и Атена.
На Криту, у граду Дреросу, археолог Спиридон Маринатос открио је храм из VIII века пре нове ере, у коме су пронађене три јединствене фигуре Аполона, Артемиде и Лето, начињене од месинганих плоча обликованих око језгра (sphyrelata). Валтер Буркерт бележи да се у Фесту појављује у култу иницијације.
Од IV века па надаље, Лето је у Анатолијској Ликији поистовећивана са локалном „мајком-богињом“. Њено светилиште – Летон код Ксантоса – постојало је пре хеленског утицаја и ујединило је личијску конфедерацију градова-држава. Још једно уточиште налазило се у Оеноанди, а још једно на Делосу.
Према Хигинусу, када је Хера открила да је Лето трудна са Зевсом, забранила јој је да се породи на копну, на морском острву или било где под сунцем. Тако је Лето дуго лутала светом. Према Псеудо-Аполодору, родила је најпре Артемиду, која јој је помогла при рођењу Аполона.
Антонинус Либералис и други извори помињу да је Лето дошла из Хипербореје у лику вучице, или да је у Ликији – некада званој Тремилис – пронашла „вучју земљу“. Писац Аелијан такође повезује Лето са вуковима и Хиперборејцима: каже да је путовала дванаест дана и дванаест ноћи од Хипербореје до Делоса.
Према старијем предању, била је супруга врховног бога Зевса, али је касније представљана као једна од његових љубавница. У Дидими крај Милета зачела је божанске близанце, али је љубоморна Хера покушала да спречи њен порођај. Прогањала је чак и аждаја Питон. Тек када је дошла на острво Дел и обећала његовим становницима славу и богатство, успела је да се породи.
Страбо о реци Сирбис
Strabo reports the original name of the river as Sibros or Sirbis...
Страбо извештава да је изворно име реке било Сиброс или Сирбис. За време персијске инвазије звала се Сирбе, што значи „жута“ – као грчка реч ксантос, која такође значи жуто. Река је имала жуту нијансу због земљишта у алувијалној долини. Данас се место Ксантос налази изнад турског села Киник, а савремено турско име реке је Ешен чај.
Међутим, река Сербона или Сирбис је смарагдно плава, те се реч „жута“ не може применити на њу. Како се види из наведеног текста, објашњење за жуту боју односи се на седимент, не на само име. Реч „жуто“ може имати симболичко значење, али не у овом контексту.
Легенда каже да је река настала од Летиних порођајних болова. Храм богиње Лето налази се на западној обали реке, неколико километара јужно од Ксантоса. Данас је то место под заштитом УНЕСКО-а као светска баштина.
Извори:
– Википедија: Грчка митологија
– Ђорђе Петковић