Јасеновац – сведочење које опомиње: „Бацају месо у казане. Праве сапун“

Ево текста, без скраћивања и без садржинских измена. Задржао сам екавицу тамо где је аутор користи, а у цитатима сам оставио изворни говор сведока. Исправљене су само очигледне правописне, словне, граматичке и интерпункцијске грешке, као и писање великих слова.

Данас, када се пуно тога зна, када се отварају архиве означене као државна тајна, када су се преживели људи, сведоци, ослободили страха за голи живот, живот својих породица, на светло дана излазе монструозности да се човек стиди да припада људском роду!

Несхватљиво је да је Југославија, први пут као краљевина, други као социјалистичка, грађена са онима који су пролили толико србске крви, затрли до последњег толико села, запалили и опљачкали све што им је дошло под руку, са онима који су имали концентрационе логоре за децу… И то неверовање данас, одмахивање главом као да се то никад није десило, да је то само још један српски „мит“, боли сваког нормалног човека. Стављање знака једнакости између усташа НДХ и ЈВуО, односно четника, перверзија је острашћених мрзитеља.

Негирање да су у усташким логорима правили сапун од људског меса могу само они који су спремни да то поново ураде.

Хрватски изум – казани за прављење сапуна од „српског“ меса
Геноцид над Србима који је спроведен од стране Хрвата за време Другог светског рата уједно је и највећи и најмонструознији геноцид над српским народом од самог постања.

Никада у историји Срба није српски народ страдао у толиком броју и на такве начине, у тако кратком периоду, као што се то десило на територији фашистичке и нацистичке хрватске државе (НДХ), која је постојала од 1941. до 1945. године.

За четири године постојања ове државе убијено је преко милион Срба, а методе егзекуција треба да буду предмет изучавања психопатологије. Срби су брисани са тог подручја систематски и организовано, на свим нивоима хрватске власти и од стране свих сегмената хрватског друштва – усташа, домобрана, Римокатоличке цркве, „хрватског цвијећа“ (муслимана), хрватских цивила и др.

Поред великог броја успостављених логора у којима су егзекуције Срба спровођене свакодневно, а где прво место свакако заузима Јасеновац, у којем је убијено преко 700.000 Срба, српски живаљ је масовно убијан по селима и градовима, на својим кућним праговима. Посебно организовани покољи Срба су се називали „србокољи“ и током рата их је спроведено неколико (Билогорски у Славонији, Илиндански у Лици, Сански и Козарски у Босни, Корански на Кордуну итд.).

У логорима хрватски нацисти су се такмичили у клању Срба и та такмичења су се називала „србоклања“ (у једном од бројних србоклања у Јасеновцу монструм Петар Брзица је успео да закоље преко 1.300 Срба за једну ноћ).

Први пут у историји човечанства осмишљена су и посебна оружја за убијање неког народа – у хрватском случају за убијање Срба, врста ножа „србосјек“ и врста маља „србомлат“.

Први пут у историји човечанства успостављени су логори само за децу, у хрватском случају – за српску децу, у којима су мушка деца била подвргнута римокатоличењу и хрватској нацистичкој доктрини, док су женска махом била убијана.

Свима је познато да су хрватски нацисти Србе убијали на 57 начина, међутим, мање је познато да је у Хрватској чињена још једна гнусна и болесна ствар, толико сабласна да су је нове комунистичке власти буквално гурнуле под тепих да се не помиње, а то је прављење сапуна од „српског“ меса. У НД Хрватској није било дебелих људи, а поготово Срба. Један сапун направљен од „српског“ меса могао се набавити за једну куну (хрватску монету).

Сапуњаре су радиле пуном паром у Јасеновцу, али и у многим градовима. Овај сапун је био допреман чак и у тадашњу Недићеву Србију, где се брзо прочуло да је од људског меса, па је махом уништаван.

Постоје хиљаде сведочанстава о овој саблазни и много прича везаних за то, од којих је једна од потреснијих она у којој српска бака са Баније узима сапун који је донео унук и чини крст на њему, говорећи: „Морамо те досљедно сахранити“.

Сведочење Борислава Шеве из Пискавице код Бањалуке о прављењу сапуна од људи у хрватском логору смрти Јасеновцу

„Гледао сам ја како они од људи праве сапун. О, дико моја, ја сам ти тачно једанпут ударио у једну бараку код централне бријачнице. Да нијесам био брицо, не бих ја смио тамо ни ићи. Тамо ти је била барака. Тамо гдје је сада онај споменик. Овамо мало више била је та барака. Барака је била сигурно…

Ако није била 30–40 метара дугачка. Казани су били све један до другог. У тој бараци. Колико је тога! Пуна барака. На једну страну су казани, на другу су столови. На столовима месо људско. Е, овако, сало се види. Ја сам видио тачно на столовима то... то месо. Све масно. Људско месо. Глава није било. Нити дијелова руке. Само од трупова. Оно масно... и оно дебело од ноге. На столовима.

Како сам ја пролазио, тако сам ја то гледао. И нијесам се смио ни задржавати толико. И језиво је. Гадно. Доље ложе ватру под казанима и то се кува. Бацају месо у казане. Праве сапун. Касније сам чуо. Чуо сам послије да се израђиво сапун од тог меса људскога. Фини сапун неки, кажу. Миришљави. Ето, то сам тако чуо.

И опет сам ишао у ту бараку. Да видим. Гледао сам да убацују тачно то људско месо у казане и да га кувају. Ватру ложе и кувају сапун. Све то усташе. Имају помоћнике. Одреде ове затворенике који ложе ватру. И то мијешају. Исто к'о пекмез што се мијеша. Знаш кад то кипне? Сапун какав је кад кључа? Казани су били, богами, велики. Већи него овај од пекмеза. Те комаде меса доносе однекуда. Носе га на колицима. Месо, је*и га, какво је…

У логору су причали да сијеку дебеле за сапун. И гледао сам кад вјешају људе. Јесам гледао кад су једнога вјешали тамо на том дрвету, што је било према Драксенићу. Гледају послије је ли умро. Ја сам све својим очима гледао. И кад су тога човјека пекли на ражњу. Гледао сам кад туку људе маљевима. Гледао сам и кад су Цигане исто побили…“

Сведок Борислав Шево, преживели логораш из Јасеновца

Познат је био и пројекат инжењера Пићилија по којем је требало у Јасеновачком логору да се прави сапун од убијених заточеника. У Градини је, недалеко од десне обале Саве, у правцу села Међеђа, на крчевини званој Шиб, нађено после бега злочинаца 1945. године дванаест огромних казана с неком хемикалијом и содом у њима.

Сељаци из околине причају да су усташе вариле сапун од људских лешева, које су у тим казанима кували одмах после убистава.

Наиме, усташе су у тим огромним казанима кували и лешеве и полуживе, недоклане логораше и затворенике током 1943. и 1944. године, да не би морали повећавати број масовних гробница и да би тако затрли траг свом монструозном злочину. Распаднуте, куване лешеве су у казанима одвозили малом, ускотрачном железницом до обале Саве и ту изручивали у набујалу реку.

Доња Градина, Република Српска
Чак 30 година након рата остали су трагови узане пруге што води од губилишта на Градини према Сави, а такође се још лепо виде белези огњишта и попаљене земље на којој су усташе масовно кувале заклане и недоклане људе.

Сведочанства преузета из књиге „Фратри и усташе кољу“, аутора мр Лазара Лукајића.

Аутентични метални казани из хрватског логора Јасеновац, у народном предању називани „сапуњаре“, данас чине део меморијалне поставке у Спомен-подручју Доња Градина у Републици Српској.

Стојан Јанковић (ФБ страница "Ускок")

Приредио: Игор Ремс