Како су Србија и Вучић обиљежили самит у Тивту

ПИШЕ: Томислав Т. Велички

Пребирам по глави ових дана. Још одзвања ехо Самита Европске уније и Западног Балкана у Тивту. Толико помпе, толико протокола, толико великих ријечи о европској будућности, а између редова опет исте старе приче, исти стари страхови и исте старе опсесије.

И једна личност у средишту пажње више него сви остали заједно – Александар Вучић.

Колико је само пажње посвећено његовом доласку. Колико нервозе, колико покушаја да се сваки његов корак испрати и обесмисли. Од срамотних забрана уласка људима који су жељели да му пруже подршку, до транспарената и плаката са увредљивим порукама који су осванули на више локација.

Ништа није било случајно.

Ни Цетиње, ни Сутоморе.

Посебно не Сутоморе, гдје Срби чине значајан дио становништва и гдје је било јасно да се таквим порукама жели изазвати нова подјела и бацити нова коска међу народ.

Али све је то остало у другом плану.

Јер је Вучић, свиђало се то некоме или не, из тог сусрета изашао као најзначајнији политички саговорник региона. То се видјело и по сусретима, и по разговорима, и по пажњи коју му је указао француски предсједник Емануел Макрон. Док су други јурили за фотографијама, Вучић је водио разговоре.

И што је најважније – није насјео ни на једну провокацију.

Све је примио мирно, без драме и без нервозе.

С друге стране, Црна Гора је поново добила обећања да би могла бити наредна чланица Европске уније. Лијепо звучи. Наравно да није лоше ако се држава развија и приближава најразвијенијим економијама.

Али поставља се питање: да ли се данас у Европску унију улази због испуњених стандарда или због геополитичке подобности?

Чини се да је одговор све очигледнији.

Некада су нам говорили о владавини права, институцијама, економским реформама и демократији. Данас је главно питање однос према Русији.

И ту долазимо до суштине.

Србија није полудјела да води политику против Русије.

Напротив.

Србија је стрпљиво куповала вријеме.

Многи су то називали неодлучношћу. Данас се све више показује да је то била промишљена државна политика.

Може се Вучићу много тога замјерити. И треба. Ниједан политичар није без грешке.

Али му се не може оспорити стрпљење.

Не може му се оспорити политичка издржљивост.

Не може му се оспорити да је Србију економски подигао далеко изнад онога што је била прије десет или петнаест година.

Грађени су путеви.

Долазиле су инвестиције.

Растле су плате и пензије.

Стваране су резерве.

Коришћени су европски фондови када је то било корисно.

Али се није потрчало да се беспоговорно прихвати сваки захтјев који долази из Брисела.

То је разлика.

Док су многи на Балкану мислили само о сљедећим изборима, Србија је размишљала о наредним деценијама.

А свијет се за то вријеме промијенио.

Карте су поново подијељене.

Европска унија више није центар свијета.

Погледајмо само однос снага.

Сједињене Америчке Државе.

Кина.

Индија.

Русија.

То су силе које одређују будућност двадесет првог вијека.

У том новом свијету Европа више није оно што је била.

Да јесте, не би је Велика Британија напустила.

Да јесте, не би се унутар саме Уније све чешће чули гласови незадовољства из Мађарске, Словачке и других држава.

Није случајно што све више европских лидера почиње да поставља питања која су до јуче била забрањена.

Зато ми се чини да је Србија изабрала најмудрији могући пут.

Да сарађује са свима.

Да се не одриче никога.

Да чува своје интересе.

Да не руши мостове према Истоку због аплауза са Запада.

И баш зато мислим да ово јесте вријеме Србије.

Не зато што је највећа.

Не зато што је најмоћнија.

Већ зато што је показала више стрпљења од многих других.

Историја нас учи да народи који знају да чекају често дочекају свој тренутак.

А Срби су га кроз вијекове знали чекати.

Дуже него што су други могли и замислити.

Зато данас, док слушам велике европске приче и посматрам ново прекрајање свијета, све више вјерујем да ће будућност припадати онима који остану своји.

А Србија је, упркос свим притисцима, остала своја.

И управо зато – ово јесте њено вријеме.