Аутор: Вук Михајловић
Неки академици и уредници (у Срба) повлађују митоманију Албанаца
У тој недостојној улози нашао се и тим српских академика, (онако како данас у Србији опстају Сорошеви плаћеници намештени у такозваним невладиним организацијама).
У Зборнику, објављеном у режији Српске академије наука, под насловом «Илири и Албанци», потрудили су се врло знани академици (на челу са Милутином Гарашанином) да се, помоћу археолошких налаза (остатака у тумулима и другим антиквитетима), докаже да су Албанци ту, на Балкану, од памтивека; и да су они потомци оних бројних илирских племена које је Римска империја поразила и подвргла својој управи 168. године пре н. е. Сви смо сведоци, ових протеклих дана, да су се, у нас, поред поменутог инкриминисаног Зборника САНУ «Илири и Албанци», појавиле две нове књиге, које су у правом смислу скандалозно фалсификовање историје; обе опет говоре о Албанцима као наводним Илирима. Не би то, можда, било за чуђење и осуду, да у међувремену нису многе недоумице о кавкаском пореклу Албанаца расветљене. Најпре, појавом неколике древне мапе у књизи истакнутог српског Јеврејина Hugha Rotha «Косово – искони»; у тим мапама се види Албанија на подгорини Кавказа и у Прикаспију. Нешто касније, у нас су објављени резултати истраживања руских научника, па и историчарке Светлане Плетњове у књизи «Хазари»; саопштени су антички и средњевековни извори који прате постојање и узурпирање (од стране суседа) Албаније, као вазалне државе моћног персијског царства; и то приказано, из века у век, за читавих два
миленијума. (То дајемо, као прилог реферата у виду «Хронологије кавкаске Албаније»).
Ово је требало да имају у виду и наши академици, а на које смо кивни, јер су олако закључили да су Албанци пореклом Илири, чиме су подстакнуте њихове (албанске) фрустрираности и свирепа агресивност.
Ради одржавања континуитета у хронологији праћења кретања Албанаца из њихове прапостојбине пут Европе (и Балкана) да саопштимо оно што не помиње Плетњова, а врло је битно за нашу тему: шта се то догађа у праскозорју албанског искрцавања (од стране Арапа) на Сицилију. Између 827. и 878. године вођене су на Сицилији огорчене борбе између Арапа и Ромеја (Византинаца). Још нешто врло битно: у том периоду, кад још ни једног Албанца нема у Европи (па ни на Балкану), одржава се свенародни сабор у Дувну, где су присутни представници Срба из свих њихових кнежевина од Епира до Истре.
Цар Константин Порфирогенит у свом делу «De administrando imperio», наводи да уважава све те српске кнежевине: Дукљу-Зету, Травунију (Херцеговину), Захумље (око Неретве) и Паганију, као и сва њихова острва у Јадрану, за која каже да су насељена Србима, истичући њихову радиност и свестрано развијену поморску и агрикултурну привреду; цар са жаљењем констатује да није могао да посети велику «покрштену Србију» иза Динарида на северу (коју др Јован Деретић назива «Западна Србија»).Сабор у Дувну (877. године, док се на Сицилији приводе крају жестоке борбе Ромеја (Византинаца) и Арапа, био је под папским покровитељством. Окупио је представнике свих тадашњих српских кнежевина, са простора некадашњег српског Илирикума (Илирије). Нема тада ни помена о било каквом трагу постојања некаквих «Албанаца – Илира». И то сазнање требало би да допринесе обуздавању параноичности албанских лидера и маса, њихову умишљеност да су они наследници на земљама (српским) некадашњег Илирикума.
Та опседнутост историјским фалсификатом, према закључцима социјалне психологије, изазива трауматичне последице: увећава агресивност Албанаца. На сабору у Дувну одређено је а на просторима савеза српских кнежевина (од Римљана назив Илирикумом), на огромној територији – од Ливна до Скадра буде организована мрежа српских епископија. Њихово руковођење поверено је «Главном сабору у Дукљи». Назначени су називи тих удружених епископија: «Антибарум, Будиам, Ецатерам, Дулциг-нум, Суациум, Скодрум, Дривастус, Поллетум, Сорбиум, Босониум, Трибуниум, Зац (хумлиум).
Ова црквена организација у савезу српских кнежевина се дешава у јеку кампање организоване по наредби цара Василија I да Срби примају хришћанство (од 867. – 886. године). Албанци су тада на Кавказу. Они су приморани, од Арапа, да пређу у ислам. Ускоро ће бити расељени и расути по арапском калифату, а један њихов део је пребациван на Сицилију и у јужну Италију тада у арапском поседу. Одатле ће знатан део тих Албанаца бити пребачен преко Јадрана, на Балкан, на српско тле (око Кроје у Зети). У вековима који ће позније доћи ти ће Албанци постати најамнички зулумћари, устремљени на Србе и њихова добра. Али, узорпација је усмерена према жупама Старе Србије, а не према другим српским земљама Илирикума.
Порфирогенит је забележио да су «архонти Травуније (Херцеговине) увек били под влашћу архоната Србије» (реч је о великој «покрштеној Србији» како је цар, историчар, назива. Та Србија се протезала од Дрине на Истоку до Истре на западу и од Јадранских планина до Драве. Србофоби и историчари знају, такође, за булу папе Александра II (1061-1073.) да је «међу девет бискупија реорганизоване Дукљанско-барске Метрополије» и једна «за Стару Србију, а друга за Пилот, која се на истоку граничи са малом реком Валбоном». Знано је, такође, да су у то време, у Пилоту били настањени Албанци, доспели ту недавно од Кроје – свог уточишта после преласка Јадрана (из Сицилије и јужне Италије), па ће и Стеван Немања њих ставити под своју контролу, што и бележи у свом «Житију» (као Свети Сава), стављајући им на знање да имају пребивалиште на српским имањима, које су власници напустили за време српско (Зета) – византијског рата,када су одреди српског кнеза Војислава намамили у гудуре од Епира до Бара силну војску Ромеја,чијих је шест «стратега» (команданата корпуса) погинуло као и 40.000 бораца.
На молбу српског краља Бодина, који је објединио све српске кнежевине и проширио границе до Солуна (а погинуће 1101. године, на Косову – у Неродимљу: мрамор није очуван), папа Климент III Виберт подигао је барску епископију на степен «Дукљанско-барске надбискупије». Одредио је да њој буду потчињени следећи бискупи: которски, улцињски, свачки, скадарски,дривастски, полатски (у Пилоту), српски, босански и травуњски (Требиње).
Дакле, још је било прерано да се шака Албанаца депортована из Сицилије и дужне Италије и размештена око Кроје, региструје као неки ентитет у балканским збивањима. Видели смо тек ће на почетку владавине Стевана Немање, који је обновио Своју дедовину, то јест: све делове Бодиновог краљевства, Дривест и Пилот бити настањени Албанцима.
Подсећамо да у повељама цара Византије(«Источног римског царства») Василија II, називаног «убицом Бугара», из 1019. и 1020. године нема ни помена о постојању Албанаца на Балкану, а Василије је баш у то време, са својим трупама, «чешљао» управо пределе на којима ће се, двадесет и три године касније, настанити«Албанци», доведени из јужне Италије и са Сицилије. Нажалост, на срамоту српске историографије, овај процес почетка ширења Албанаца из Кроје, најпре ка северу, па потом ка југу, и на крају ка истоку, није обрађиван нити тумачен.
Задржали смо се на овим догађајима (саборима у Дувну и у Сплиту, те рату између Арапа и Ромеја – Византинаца око Сицилије) да бисмо констатовали, са чуђењем, да наши академици –писци саопштења у Зборнику САНУ «Илири и Албанци» нису обратили пажњу на та збивања, јер би им било јасно да ту нема нигде спомена о присуству Албанаца на Балкану. Такође, било им је познато (требало би да буде!) да присуство Албанаца на Балкану прва региструје принцеза Ана Комнина, објашњавајући да су 1081. «Албанои», тј. Албанци, напали око Кроје, норманске инвазионе одреде на Византију. (Албанце су у тај предео настанили Византинци 1043. године пребацивањем са Сицилије, где су их са Кавказа довели Арапи).
Оставимо, зачас, по страни наше заблуделе академике и њихов Зборник САНУ «Илири и Албанци», да бисмо се згранули над најскорашњијим фалсификаторским и антинационалним радом две наше националне институције – о истој теми.Те две националне институције, које драстично кривотворе историју на штету Срба су:«Политика» и Завод Србије за издавање уџбеника. Тако, Политикина «Енциклопедија Британика»(коју је приредио доскорашњи главни уредник тог листа Милан Мишић) експлицитно тврди,повлађујући се митоманији Тиране и измишљотинама два немачка србофоба: «Албанци су потомци Илира ...»
А у уџбенику Завода за уџбенике и наставна средства Србије (директор и главни уредник Радош Љушић, из Истока, професор филозофског факултета) – «Историја за 6. разред основне школе» који је написао академик РС Раде Михаљчић (раније асистент академика САНУ Симе Ћирковића), са нешто обазривости протура се иста теза: «Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира ...»
Региструјмо: та се фалсификаторска ујдурма и брука догађају и после «открића» лидера
Албанаца са Косова (њиховог председника) Ибрахима Ругове: непосредно пред смрт посетио је папу Војтилу и «поверио» му се да Албанци нису Илири; већ како је рекао: Дардани; Ругова је то саопштио и у «Corriere dela sera». Да су Милутин Гарашанин и други академици (Фанула Папазоглу, Владислав Поповић,Божидар Ферјанчић, Сима Ћирковић) писци Зборника САНУ «Илири и Албанци», располагали овим сазнањима и чињеницама о Албанцима на Кавказу, (а о томе су постојали писани извори на јерменском, грчком, персијском, турском и арапском језику) не би онолики труд уложен у у прекопавање тумула и хумки по Балкану; а све да подрже тезе (Тиране и двојке немачких квази историчара) о илирском пореклу Албанаца, а то је служило као тапија на српске земље.
Ни бард српске историографије Владимир Ћоровић није помогао у расветљавању српско-албанских односа, односно није развејао маглу о пореклу Албанаца и њиховом живљењу на Балкану. Он каже (у свом «Историјском лексикону»): «Албанци носе име једног већег илирског
племена (Албанои).» Није знао да Албанија није била на Балкану већ на Кавказу; да јесте вазална држава («провинција») али не византијска већ персијска; и да је у тим вековима Персија брани од најезде Хазара и Хуна, а касније од Шавира, Авара, Византинаца, Турака. Подробно о томе бележе историчари Византије (за период од 370. до IX века): Менандар, Теофилат Симоката,Теофан, Мојсије Каланкатваци.И велики Јован Цвијић је био у заблуди, некритички прихватајући тумачења неких немачких историографа о илирском пореклу Албанаца9. У мом раду «Откуд и откад Шиптари у Старој
Србији – «Космету», подсетио сам на закључке Елен Ервелар, ректорке париске Сорбоне, о томе шта наноси православној цивилизацији, како она каже: «папска подлост и варварство Запада».Додирнућемо једно витално подручје примене тога упозорења Ервеларове. Реч је о преименовању древног, од свих држава прихваћеног (кроз векове), назива Стара Србија, са признатим мапама – у назив «Космет»; па «Косово», те напоком у албанско «Косовâ». Донекле је ту тему обрадио професор Правног факултета Стеван Ђорђевић, али она тражи потпунију експликацију. Далеко ширу и од оне коју је од мене прихватио (и објавио) Хуго Рот у својој књизи«Косово-искони».10 Не будимо наивни: тема је одвећ изазовна. Откуд настала пракса да се у провинцији (Старој Србији – «Космету»), пређе на спомињање само једне жупе, Косова, од њих десет забележених у свим старим повељама и картама. Користећи метод «подлости и варварства»(како је запазила Елен Арвелар), идеолози психолошког рата из САД и са Запада, хтели су да читав свет убеде да се у отимању свих жупа Старе Србије ради само о једној малој котлини, са називом Косово; а познато је и њима као и нама да је Косово понајмања жупа Старе Србије –«Космета» (једино је Дреница незнатно мања). Недавно смо у «Политици» дали податке о баснословним рудним богатствима свих девет жупа Старе Србије. Само налазишта стратешких метала: хрома, никла, мангана, молибдена, бора, олова, цинка и других, процењена су на: 1.000 милијарди долара; а већ и врапци знају да цело Косово лежи на лигниту чија је вредност 500 милијарди долара.
Сада се ради на примени ДНК у испитивању порекла и сродства народа Европе. А зашто се не би испитивао и важан показатељ везаности неког националног ентитета за раније (или постојеће) станиште – и путем установљења биолошког диверзитета: које су животиње узгајали и шта је од тога остало (или сачувано) на новом станишту. На пример, познате су миленијумске очуване врсте паса код Срба, што бележи светска кинологија: српски планински гонич, српски панонски гонич, шар-планинац.
Из личног искуства (кроз вишедеценијско живљење са Албанцима) знам да постоје неке врсте паса које су Албанци пренели са Кавказа; исто као што имају своју, отуда доведену, врсту крава и бивола, то јест провенијенције са Кавказа. Тамо су и однеговали национални занат – суво зидарство, по чему их истиче и највећи филозоф историје цивилизација, Арнолд Тојнби. Сви ти интердисциплинарни елементи препознавања били су потпуно занемарени у истраживањима поменутих наших академика, аутора радова у анти-српском Зборнику САНУ «Албанци и Илири».
Већ сам надуго објашњавао, пишући и усмено излажући, зашто Албанци не усмеравају правце својих завојевања пут подручја које је заузимала древна Илирија – наводно њихова прадомовина, него хрле ка богатом српском Поморављу. Разлог је не само у богатству Поморавља, већ у отпору на који је спремно становништво подручја старог Илирикума, а у којима, од памтивека, живе Црногорци, Херцеговци и покатоличени Срби у Далмацији; ту још постоје, у већини регија, племенске везе; односно, испољава се стара племенска солидарност у сваком погледу; па и у узајамном притицању у помоћ у случајевима туђинских продора. Е, тога у Србији нема, јер је у њеном пространству, од Косова до Суботице, растурена племенска повезаност. Чак,село не притекне у помоћ суседу у случају елементарних непогода или пожара. Ту одавно живи пословица: «Нек комшији цркне крава!»Но, насупрот таквој отуђености и индоленцији Срба, како за комшије, тако и за своје страховите жртве (о чему је отворено и документовано дала свој суд академик Јелена Гускова у београдској «Правди» од 3. јула 2007. године (на страницама 8 и 9), - Шиптари (Албанци)безобзирно развијају своју освајачку стратегију, подупирући је развијањем фанатизма,заснованог на митоманији и препотентности и наркоманској самоуверености.
Да су методи завојевачке идеологије албанских митомана и зулумћара инкорпорирани и у стратегију: «Циљ оправдава средства», сведоче невероватно сумануте и дрске тврдње албанског историчара др Скендера Ризаја: «Трачани, Египћани, Јевреји, Арабљани, Палестинци и Грци су шиптарског порекла». Преносећи овај цитат из књиге Јеврема Дамњановића «Косовска голгота» (Београд, 1988), Јован Деретић још додаје тврдњу Ризаја: «И Мојсије и Мухамед су такође Шиптари».
(Наставиће се)
